ŽAN-FRANSOA GEJRO, MAFIJA I BELA KUĆA: DOBRO ČUVANA TAJNA, OD RUZVELTA DO DANAS (5)

Mafija u Beloj kući? To je tajna koju Žan Fransoa Gejro (Jean-Francois Gayraud), ugledni francuski stručnjak specijalista za organizovani kriminal, otkriva u svojoj izvanredno  dokumentovanoj knjizi “Mafija i Bela kuća“ koju je u januaru objavila pariska izdavačka kuća Plon.

Mafija pruža usluge, daje informacije, njena je uloga odlučujuća na izborima, ali sve to nije besplatn : sve se plaća zauzvrat. Mafija nikad ne zaboravlja, nikad ne prašta. Mnogi američki predsednici su njeni “dužnici“.

Deset godina istraživanja bilo je potrebno autoru da razotkrije opasne veze sa mafijom američkih predsednika Ruzvelta, Trumana, Kenedija, Džonsona, Niksona, Regana, Klintona, Obame i Trampa, sve do sina Džoa Bajdena i da ponuditi jedinstveno štivo okolnostima ubistva Dzona Ficdžeralda Kenedija.

Oslanjajući se na brojne izvore, autor obelodanjuje jednu od najmračnijih strana vodeće svetske sile. Ne prepuštajući se nijednoj teoriji zavere, Žan Fransoa Gejro predlaže svojevrsnu kontra-istoriju vlasti u SAD koja navodi na razmišljanje o korupciji u demokratijama.

Žan Fransoa Gejro je general francuske policije, doktor prava, diplomirao na Političkim naukama i na Institutu za kriminologiju u Parizu. Autor je brojnih knjiga od kojih su najpoznatije i najprevođenije na strane jezike  “Svet mafije“ (istorija organizovanog kriminala), “Geoplolitika organizovanog kriminala“, “Velika prevara“ (o kriminalnoj pozadini finansijske krize 2008.)…Dobitnik je nagrade “Djovani Falkone“ 2014. godine. 

(Po recenziji izdavača Plon, Pariz).

U nastavcima objavljujemo delove iz knjige “Bela kuća i mafija“  

DRUGI PAKT (S MAFIJOM)

Pobeda u ratu protiv nacističke Nemačke

Ulazak u rat sila Osovine (Nemačka, Italija, Japan) nije bio bez uticaja na Sjedinjene Države, zemlju koju su stvorili neprestani talasi imigracije, posebno iz Nemačke i Italije. Nemački i italijanski migranti nastanjeni su uglavnom na istočnoj obali i imaju najteže poslove kao ribari i dokeri zbog toga što spadaju u najnoviju generaciju imigranata.

Dobar deo ovih novih Amerikanaca ne oseća simpatije prema fašističkim i nacističkim režimima. Da li se njihova lojalnost može dovesti u pitanje? Da li bi oni mogli da formiraju neku vrstu „pete kolone“? Zar američki ribari italijanskog ili nemačkog porekla ne bi mogli da snabdevaju nemačke podmornice na otvorenom moru? Da dokovi Njujorka i čitava istočna obala predstavljaju teritoriju bitnu za ishod rata svesni su svi protagonisti zainteresovani za ovu „veliku igru“: civilne i vojne vlasti odgovorne za vođenje rata i teritorijalnu zaštitu, kao i mafijaši koji generacijama kontrolišu dokove i nemačke tajne službe.

Požar upozorenja

Integritet pristaništa je imperativ: kako za privredu zemlje (tranzit robe) tako i za vojsku (prevoz trupa u Englesku pa do fronta u Evropi i na Mediteranu). Nemačke podmornice u-boote nanose ozbiljne gubitke savezničkim brodovima u Atlantiku. Požar broda Normandija 9. februara 1942. godine, dok je bio usidren u njujorškoj luci, bio je prelomni događaj. Nedugo pre toga pretvoren u brod za transport trupa, preimenovan u Lafajet – Normandija je trebalo da ukrca 10.000 američkih vojnika za Englesku. Požar je zaustavljen, ali je, uprkos izgledu, Normandija ostala neupotrebljiva tokom celog rata. Da li je to bila sabotaža sila Osovine, nesreća ili je požar podmetnula mafija?  Istraga koju su vodili FBI, njujorški okružni tužilac Frank S. Hogan i mornarica doveli su do zaključka da je požar izbio slučajno zbog nestručnosti zavarivača koji je radio na brodu.

Mnogi su ipak ostali skeptični prema zvaničnim zaključcima: požar je bio neuobičajeno intenzivan, a ovaj gubitak je bio za Nemačku kao dar s neba. Kako bilo, svima je postalo očigledno da je pobeda u Evropi nemoguća ako američke luke nisu bezbedne. Međutim, iako je mafija bila bogata i moćna, upravo je krajem 1930-ih pretrpela značajajne udarce. Kao što smo već videli, po zahtevu njujorškog tužioca Tomasa E. Djuia, šef mafijaške organizacije, Laki Lućano, bio je osuđen na 30 do 50 godina zatvora zbog podvođenja. Ulazak u rat Sjedinjenih Država u decembru 1941. doneo je neočekivanu priliku da se mafija i Laki Lućano osvete: to je za njih bio neočekivani dobitak sa posledicama velikih razmera što je sada, sa otvaranjem vojnih arhiva, postalo nesoporno, uprkos decenijama zvaničnog poricanja.

Između januara i septembra 1954. Vilijam B. Herlands (William B. Herlands) New York State Commissioner of Investigation, sproveo je zvaničnu, ali tajnu istragu o navodnoj saradnji američke mornarice i mafije tokom Drugog svetskog rata širom sveta. Centralno pitanje je da se odredi tačan doprinos Lakija Lućana borbi protiv sila Osovine. Glasina o toj saradnji imala je svoj izvor u jednoj od najsenzacionalnijih odluka posleratnog perioda, kada je 3. januara 1946. Tomas E. Djui, tada državni guverner, odlučio da pusti Lućana kako bi bio deportovan u Italiju. Ovo je odluka čije je objašnjenje upućeno Kongresu odmah izazvalo brojna pitanja: „Čim su Sjedinjene Države ušle u rat, oružane snage su tražile Lućanovu pomoć kako bi on nagovorio ljude da daju informacije o mogućim neprijateljskim napadima. Čini se da je sarađivao u ovim naporima, iako je stvarna vrednost dobijenih informacija nejasna.“

Pokoloni mornarice mafiji

Sandra Lanski, ćerka Mejera Lanskog, prenosi jednu značajnu pojedinost o svom ocu: njegov najveći ponos je bio što je posedovao knjigu u znak sećanja na predaju Japana na bojnom brodu Misuri sa originalnim potpisima generala Makartura, admirala Nimica i nekoliko drugih visokih ličnosti. Prema mafijaševoj ćerki, to je bio poklon američke mornarice za njegovu tajnu akciju koja je rezultirala „čišćenjem dokova od sabotera Osovine“.

Međutim, konačni izveštaj od sto stranica državnog komesara Vilijama B. Herlandsa je nedvosmislen u svojim zaključcima: mafijaški bos i njegovi prijatelji pružili su odlučujuću pomoć mornarici i to u dve faze. Prvo, u Sjedinjenim Državama, u obezbeđivanju njujorške luke i pristaništa od opasnosti špijunaže, sabotaže i štrajka; zahvaljujući Koza nostri, agenti mornarice sa lakoćom rade na dokovima kako bi izvršili svoj kontrašpijunski zadatak. Mafija im čak daje i članske karte sindikata dokera, ILA (International Longshoremen Association). Do kraja rata više nikada nije bilo napada, ni masovne špijunaže od strane sila Osovine, niti štrajkova koji bi ometali lučke aktivnosti. Pored toga, prikupljanje informacija među pripadnicima italijansko-američke zajednice u Sjedinjenim Državama pomaže prilikom iskrcavanja na Siciliju zbog infomacija o lukama i gradovima na tom ostrvu i šire na italijanskom poluostrvu (izrada mapa, korisni kontakti i poverenje lokalno lokalnog stanovništva među kojima su često mafijaši itd.)

Inicijativu za saradnju sa mafijom dala je Mornarica – preciznije Treći pomorski okrug i potpukovnik Čarls Redklif Hafenden (Charles Radcliffe Haffenden) – koji je shvatio da niko bolje od mafije ne kontroliše luke, dokove, dokere i ribare na istočnoj obali Sjedinjenih Država. Preko kancelarije njujorškog tužilaštva, mornarica je stupila u kontakt sa Džoom „Čarapom“ Lanzom (Joe “Socks“ Lanza), a zatim sa Lakijem Lučanom (prvo preko svojih advokata: Džozefa K. Gerina (Joseph K. Guerin) i Mozesa Polakofa  (Moses Polakoff ) koji su im otvorili vrata lučkog sveta koji su kontrolisali.

Uloga pape i američkog predsednika

Nije na nama da ovde detaljno iznosimo često neverovatne okolnosti ove saradnje koja je bila ključna za tok rata - samo ćemo naglasiti da je u Vašingtonu sa njom bio upoznat upravnik obaveštajne službe Ratne mornarice (Office of Naval Intelligence), državni sekretar za mornaricu i načelnik general-štaba oružanih snaga Sjedinjenih Država Dvajt D. Ajzenhauer (Dwight D. Eisenhower). Teško je, međutim, znati da li su Frenklin D. Ruzvelt ili njegovi savetnici sa tim bili upoznati u to vreme. Međutim, biografi sestre Paskvaline, sekretarice i poverljive osobe Pija XII, ironično prozvane "Popesa" (Paul L. Murphy, René Arlington “La Popessa”, izd. Lieu Commun, 1987.), potvrđuju da je predsednik Frenklin D. Ruzvelt, svestan strateške prirode dokova za budućnost rata, navodno, hitno pozvao njujorškog nadbiskupa Frensisa Spelmana (Francis Spellman) u Belu kuću. Spelmanu, koji je bio i generalni vojni kapelan, predsednik je navodno otkrio da Nemci dobijaju „bitku za Atlantik” jer nemačke podmornice u-boote dominiraju okeanima. Nemci su unapred bili obavešteni o datumima kretanja nosača i tereta. Uveren da mafija, koja je kontrolisala kejeve i dokove, sama može da stane na kraj ovom odavanju informacija i sabotažama, predsednik je navodno tražio od nadbiskupa da se približi gangsterima koji su svi bili poreklom iz katoličkih sredina.

Predsednik je znao da je bos, Frenk Kostelo (Frank Costello) verujući katolik i da redovno posećuje nadbiskupske mise u katedrali Svetog Patrika u Njujorku. U nelagodnoj situaciji i oprezan, nadbiskup je odgovorio da mora da traži od pape ovlašćenje pre nego što preduzme takav korak, potajno se nadajući da će Sveti otac reći “ne“. Suočen sa oklevanjem nadbiskupa Frensisa Spelmana, predsednik Ruzvelt je navodno počeo da žvaće svoju muštiklu i uz nestašni osmeh mu je rekao:

„Ništa ne može zameniti pobedu, dragi moj biskupe. Prenesite molim vas Svetom ocu da sam rekao da je moj veliki prijatelj Vinston mudro definisao ratni moral ovim rečima: ´Kada bi Hitler upao u pakao, ja bih bar jednom povoljno pomenuo đavola u Donjem domu´.

Sloboda za Lućana

U Rimu, krajem marta 1942. godine, sestra Paskvalina je dočekala nadbiskupa kojeg nikada nije videla tako uznemirenog kao tada zbog zahteva za dogovor sa mafijom. On traži od sestre da pokrene tu temu sa Pijem XII, pre nego što on i sam to učini. Sestra Paskvalina to nerado prihvata i shvata da Sveti otac ne želi da o ovoj delikatnoj temi razgovara direktno sa nadbiskupom Frensisom Spelmanom, na veliko olakšanje nadbiskupa. Pije XII je navodno rekao sestri Paskvalini: „[...] Šapnite na uvo našem prijatelju Amerikancu da nema potrebe da o tome razgovara sa mnom. Bilo bi mnogo prijatnije da njegova ekselencija i ja sutra ograničimo našu privatnu publiku na kratku molitvu. Imam puno poverenje u diskreciju nadbiskupa Spelmana. Na njemu je da donese odluku.“

Vrativši se u Sjedinjene Države, generalni kapelan američkih oružanih snaga je tada, navodno, organizovao tajni sastanak između poručnika Čarlsa Redklifa Hafendena i bosa Frenka Kostela. Po dolasku, Frenk Kostelo je, navodn,o kleknuo i poljubio nadbiskupov prsten rekavši da je „počašćen i srećan što može da bude koristan svojoj Crkvi i svojoj zemlji“. Posle toga, sestra Paskvalina je uvek odbijala da odgovori na pitanje da li je Pije XII pomogao Beloj kući da pronađe utočište u Italiji za Lakija Lučana nakon njegovog oslobađanja.

Pored toga što su okolnosti saradnje između mafije i američke federalne države u osnovi nejasne, jedno pitanje ostaje netaknuto: kolika je bila cena te saradnje? Izgleda da saradnja između mornarice i mafije nije podrazumevala nikakvu formalnu i eksplicitnu nadoknadu. Mornarica bi uvek odbijala da se angažuje u oblasti u kojoj je pravosuđe ni u kom slučaju ne bi sledilo, posebno tužilaštvo grada Njujorka.

Situacija je zapravo bila suptilnija od jednostavne eksplicitne nadoknade. Mnogi mafijaši su bili iskreni patrioti i mrzeli su Musolinija (zbog Sicilijanaca proteranih sa svog ostrva) ili Hitlera (među jevrejskim saradnicima, kao što je Mejer Lanski).

Laki Lućano izdejstvovao je od Čarlsa R. Hafendena da ga premesti iz zatvora Danemora u severnom delu Njujorka u zatvor Grejt Medou u Komstoku, u blizini glavnog grada Albani, pod izgovorom da to omogućava prenošenje njegovih instrukcija saradnicima u Njujorku. Šef mafije će zapravo svoje kriminalne saradnike primati često i nadugačko, zvanično da organizuju uslove saradnje sa mornaricom. U stvarnosti, Laki Lućano samo daje zeleno svetlo.

Najveći deo vremena provedenog sa prijateljima mafijašima (Frank Kostelo, Mejer Lanski, itd.) sada mu služi da neposredno rukovodi poslovima mafije, kao da je na slobodi ili skoro slobodan. Moć mafije je postala veća zbog situacije za koju su znali svi u Njujorku:

„Uslovi ovog pakta sa đavolom bili su prećutni: mornarica je obezbeđivala svoju bazu konvojima za pobedu u Evropi a zauzvrat, prećutno, je prihvatila da podzemni svet (mafije) kontroliše dokove“.