ŽAN-FRANSOA GEJRO: MAFIJA I BELA KUĆA (3)

Mafija u Beloj kući? To je tajna koju Žan Fransoa Gejro (Jean-Francois Gayraud), ugledni francuski stručnjak specijalista za organizovani kriminal, otkriva u svojoj izvanredno  dokumentovanoj knjizi “Mafija i Bela kuća“ koju je u januaru objavila pariska izdavačka kuća Plon.

Mafija pruža usluge, daje informacije, njena je uloga odlučujuća na izborima, ali sve to nije besplatn : sve se plaća zauzvrat. Mafija nikad ne zaboravlja, nikad ne prašta. Mnogi američki predsednici su njeni “dužnici“.

Deset godina istraživanja bilo je potrebno autoru da razotkrije opasne veze sa mafijom američkih predsednika Ruzvelta, Trumana, Kenedija, Džonsona, Niksona, Regana, Klintona, Obame i Trampa, sve do sina Džoa Bajdena i da ponuditi jedinstveno štivo okolnostima ubistva Dzona Ficdžeralda Kenedija.

Oslanjajući se na brojne izvore, autor obelodanjuje jednu od najmračnijih strana vodeće svetske sile. Ne prepuštajući se nijednoj teoriji zavere, Žan Fransoa Gejro predlaže svojevrsnu kontra-istoriju vlasti u SAD koja navodi na razmišljanje o korupciji u demokratijama.

Žan Fransoa Gejro je general francuske policije, doktor prava, diplomirao na Političkim naukama i na Institutu za kriminologiju u Parizu. Autor je brojnih knjiga od kojih su najpoznatije i najprevođenije na strane jezike  “Svet mafije“ (istorija organizovanog kriminala), “Geoplolitika organizovanog kriminala“, “Velika prevara“ (o kriminalnoj pozadini finansijske krize 2008.)…Dobitnik je nagrade “Djovani Falkone“ 2014. godine. 

(Po recenziji izdavača Plon, Pariz).

U nastavcima objavljujemo delove iz knjige “Bela kuća i mafija“

(neki međunaslovi su redakcijski):

Pred kapijom Bele kuće...

U Sjedinjenim Državama, mafija je istorijski gledano uvozni proizvod. Između 1890. i 1920. godine, oko 4 miliona Italijana, uglavnom sa juga (Mezzogiorno), kojeg je Rim prezreo i napustio, emigriralo je u Novi svet da bi pobegli od siromaštva. Kriminalističke porodice Kalabrije, Kampanije i Sicilije ne pokušavaju da iskoriste situaciju u strateškom mislu, da bi  se tamo naselile, drugim rečima da bi otvorile podružnice ili mafijaške filijale; mafijaši se iiseljeljavaju pretežno na ličnu inicijativu. U početku su to, dakle, mafijaši kao pojedinci i pre svega društveno-kulturna podloga koja se izvoze iz južne Italije u prva mesta naseljavanja italijanskih migranata: Nju Orleans (Luizijana), severoistok (Njujork, Boston, Filadelfija, Skrenton, Pitston, itd.) i region Velikih jezera (Čikago, Pitsburg, itd.). Emigranti italijanskog porekla najbrojniji su u Njujorku : milion, ili 15% stanovništva grada. Ovi italijanski migranti ne znaju ništa o svojoj novoj zemlji, VASP (WASP - protestantski anglo-saksonski belci) ih preziru, žive u getima gde se nalaze pod skoro robovlasničkom kontrolom, a ponekad i kriminalnih grupa koje predvode njihovi zemljaci.

Mafijaški ili proto-mafijaški uticaj javno se ispoljavao od kraja 19. veka preko reketaša koji su, napadajući zemljake italijanskog porekla, svoja ucenjivačka pisma često ukrašavali crnom rukom („Mano Nera“) nacrtanom crnim mastilom. Crna Ruka, koja je pre modus operandi i brend nego što je organizacija, postala je sinonim za organizovani kriminal italijanskog porekla. Međutim, preko vesti iz crnih hronika izranjaju Porodice, otkriva se da su one ukorenjene u Njujorku i Nju Orleansu, dva grada koji se bore za „čast“ da zaštite prvu mafijašku Porodicu u istoriji Severne Amerike -  Đuzepea Morela ( Njujork) ili Čarlsa Matrange (Nju Orleans). Utvrđeno je da je Nju Orleans dočekao prvu mafijašku Porodicu. Suđenje atentatorima na šefa policije glavnog grada Luizijane, Dejvida Henesija (David Hennessy) ubijenog 1890. pružilo je prve dokaze i sudsku dokumentaciju 1890-1891, kada je velika porota potvrdila „ bez ikakve sumnje postojanje tajne organizacije poznate pod imenom Mafija ?"

Od 1920-ih, dva su događaja ubrzala transformaciju i uspon kriminalnih klanova italijanskog porekla u Sjedinjenim Državama: prohibicija i fašizam. Prohibicija (Volstead Act, 1919-1933), pretvarajući proizvodnju i prodaju alkohola u savezni zločin, iznenada je ponudila kriminalnom svetu kolosalni izvor nezakonitih prihoda. Jačanje feminističkog puritanizma, koje je u osnovi prohibicije, obogatilo je italijanske ali i irske i jevrejske gangstere, do te mere da se njihov dotadašnji odnos sa političkim svetom - obrnuo. Dobrostojeći italijansko-američki mafijaši sada nameću svoje zakone drugim gangsterima (Ircima, Jevrejima, Afroamerikancima, itd.) i političarima. Štaviše, u istom periodu, fašistička vlada u Italiji odlučila je 1924., da počne na Siciliji da se bori protiv bilo koje paralelne vlasti, legalne ili ilegalne. Mafija je je jedna od pojava koje fašistički etatizam ne može da toleriše.

Nasilna represija koju je predvodio prefekt Čezare Mori (Cesare Mori), zvani „gvozdeni prefekt“, dovela je do toga da nekoliko stotina iskusnih i kompetentnih mafijaša pobegne u Sjedinjene Države.

U tom kontekstu, u Njujorku se dogodila osnivačka epizoda koja je potomcima preneta pod nazivom Rat Kastelamarea (1930-1931), tokom kojeg su se sukobila dva mafijaška klana predvođena Sicilijancima: jedan je bio klan Đuzepea „Džoa d bosa“ Maserie* (Giuseppe “Joe the Boss“ Masseria) i drugi Salvatora Marancana (Salvatore Maranzano), prvi je od drugog zahtevao pokoravanje. Čarls Lukanija (Charles Lucania), zvani Čarls “Laki“ Lućano (Charles “Lucky“ Luciano), jedan od zamenika Džoa Maserije, iskoristio je ove izuzetne okolnosti. Ovaj mladi strateg želi da preuzme vlast i stane na kraj arhaizmu starih šefova, koji su došli u SAD kao odrasli i sačuvali mafijaške običaje iz Italije i - po njemu - istrošene tradicije kao čast, krvave svađe i slično koje su delovale paralizujuće i bile pogubne za razvoj poslova.

Lucki Luciano je „mladoturčin“ koji želi da nametne preduzetnički koncept kriminala. Izdao je Džoa Maseriju tako što ga je ubio (aprila 1931.), preuzeo kontrolu nad njegovom bandom, a zatim se udružio sa sofisticiranim i obrazovanim Salvatoreom Marancanom, sposobnim da transformiše staru mafiju.

Pošto se oslobodio svog rivala, Salvatore Marancano preuzima inicijativu za modernizaciju italijansko-američke mafije, u skladu sa planovima Laki Lućana. Sprovodi revolucionarne promene u strukturi i mentalitetu stare mafije i postavlja temelje za njenu amerikanizaciju.  koji još uvek postoje u 21. veku. Proglasio se capo di tutti capi („šef svih šefova“) i potvrdio prednost šefova Njujorka nad onima iz drugih gradova. Kao poštovalac Julija Cezara, on uređuje svaku kriminalnu porodicu po ugledu na organizaciju rimskih legija: vođa („šef“ ili „kapo“), pod-vođa („underboss“ ili „sottocapo“), ulični timovi („crews“ ili „decini“) od oko deset obučenih vojnika („soldiers“ ili „made men“ ili „button men“) predvođenih kapetanima („captains“ ili „capodecina“ ili „capo“). Ovaj hijerarhijski i feudalni sistem funkcioniše na osnovu strogih normi (zakon ćutanja ili „omerta“, regulisanje nasilja, itd.) i ekonomskog i preduzetničkog duha. Prioritet je posao. Mafijaška porodica nije biološka realnost, već jedinica izgrađena oko muškaraca izabranih na osnovu strogih kriterijuma (italijanska krv, katolička veroispovest, muški pol, itd.), iniciranih tokom manje ili više formalnog obreda. Nova kriminalna porodica ima prioritet nad svim drugim oblicima socijalizacije i pripadnosti (biološka porodica, crkva, sindikat, politička partija itd.) Proces modernizacije je počeo, a Laki Luciano je zatim izvršio atentat na Salvatora Marancana u septembru 1931. i tako postao neprikosnoveni vođa italijansko-američke mafije. On podržava kulturnu i organizacionu revoluciju koju je nametnuo Marancano i upotpunjuje je sa još dve novine: 24 priznate porodice su pod nadzorom komisije na nivou cele države („komisija“ ili „copola“) koja rešava sporove i odlučuje o glavnim strateškim rešenjima kao što su multinacionalni upravni odbor; savetnik („savetnik“ ili „consigliere“) pomaže svakom šefu porodice. Tako organizovana konfederacija, sa upravom i bogatatstvom – napreduje. Da bi definitivno postala nezavisna i dostigla željenu moć, preostaje joj samo jedan korak : korak Bele kuće...

Prvi pakt: postati predsednik... po svaku cenu

U periodu između dva svetska rata, Demokratsku stranku je korumpirala sveprisutna mafija. Mnogi njeni najviši izabrani zvaničnici i lokalni šefovi usko su povezani sa italijansko-američkim gangsterima bilo iz interesa ili bilo iz straha, često oboje. Svaki demokratski predsednički kandidat zna da mora, pre ili kasnije, da napravi kompromis sa ovom silom iza kulisa. Ona nije svemoćna, ali može biti odlučujuća kada je reč o tome kako će biti ispunjeni listići neodlučnih glasača. Presudni trenutak je nacionalni sabor stranke koji odlučuje o budućem kandidatu.

Frenklin D. Ruzvelt (Franklin D. Roosevelt) to je sigurno znao, on koji je početkom tridesetih godina prošlog veka već imao više od dve decenije političkog iskustva. U junu-julu 1932. u Čikagu, pred predsedničke izbore sledeće godine, delegati Demokratske partije moraju su da biraju između dva guvernera države Njujork koji se međusobno mrze nakon što su prethodno bili prijatelji : prvi je Frenklin D. Ruzvelt koji je na funkciji, a drugi Alfred Emanuel Smit (Smith) poznat kao Al Smit, koji mu je bio prethodnik. Mafijaši su dovoljno uticajni da diskretno utiču na ovaj izbor, a kao što ćemo videti, pamtiće to i za budućnosti i za druge predsedničke izbore. Izbor demokratskog kandidata je ključan, jer ko god dobije ovu nominaciju, gotovo je izvesno da će biti izabran za predsednika Sjedinjenih Država. Republikanski kandidat, tadašnji predsednik Herbert Huver (Herbert C. Hoover), izgledao je gotovo unapred poražen jer su ga kriza 1929. i njene posledice učinile nepopularnim.

Koga izabrati između Franklina D. Ruzevelta i Ala Smita?

U svojim memoarima, koji su verodostojni, ali koje treba čitati s oprezom, Laki Lućano, koji je tada vladao svim mafijaškim Porodicama, prepričava događaje u Čikagu na svoj način:

- Ruzvelt nije imao šanse da Njujork glasa za njega ukoliko ne sklopi dogovor sa Tamani (Tammany), a 1932. godine momke koji su kontrolisali Tamani kontrolisali smo Frenk Kostelo (Frank Costello) i ja. Bilo je onako kako smo očekivali, jer sam imao predosećaj u vezi s Ruzveltom. Sviđao mi se Smit, njega sam želeo kao predsednika, ali on nije bio ništa bolji govornik od mene, a ipak bi mi smetalo da vidim tipa kako stiže u Belu kuću koji bi pričao kao da dolazi pravo sa Lover Ist Sajda (Lozer East Side). Imao sam osećaj da bi Ruzvelt mogao imati malu prednost u odnosu na Smita. Poštovao sam ga jer je bio jedan od onih momaka iz više klase sa kojima sam se družio u Palm Biču i Saratogi, bili su kulturni ljudi. Nešto mi je međutim govorilo da se Ruzveltu ne može verovati. Rekao sam to Kostelu i Lanskom, a oni su mi se otvoreno smejali. Kostelo mi je rekao: „Čarli, ti ne znaš o čemu pričaš. Živim sa ovim političarima skoro dvadeset četiri sata dnevno, i poznajem ih bolje od tebe. Mogu ti odmah reći da Gospodin Ruzvelt toliko želi da bude predsednik da bi učinio apsolutno sve, uključujući i da ti liže dupe u izlogu robne kuće Macy’s, ako bi mu to pomoglo.”

Mafija zaista ima jedan adut. Ona zna da Frenklin D. Ruzvelt mora da pregovara sa predstavništvom Demokratske partije u Njujorku - Tamani Holom (Tammany Hall) - što de facto znači da mora da pregovara sa njom. Međutim, njujorške demokrate su neprijateljski raspoložene prema guverneru države. Za Ruzvelta je jednačina jasna: kako neutralisati Tamani Hol, gradsku demokratsku mašinu? Mafija to odmah uvidela da je to strateška prilika za nju. Odlučuje da stavi na vagu istragu sudije Semjuela Siberija (Samuel Seabury) o korupciji u javnim službama u Njujorku. Ovu razornu istragu pokrenuo je Frenklin D. Ruzvelt, nakon atentata na gangstera Arnolda Rotštajna (Rothstein) 1928.godine. Otkrića iz istrage svakodnevno se pojavljuju na naslovnim stranama novina, razotkrivajući korupciju sudija, policajaca, gradonačelnika Džejmsa Džejmsa Vokera (James J. Walker) i njihove veze sa mafijašima, uključujući Lakija Lučana, Frenka Kostela, Vita Đenovezea (Vito Genovese) i Luisa „Lepkea“ Buhaltera ( Louis “Lepke“ Buchalter). Sva ova buka počinje da ometa posao, a rizik da pojedini mafijaši dospeju u zatvor sve je veći. Zabrinuti, mafijaši nude mito od 2 miliona dolara sudiji Siberiju koji odbija i obaveštava o tome “Njujork tajms“!

Sudijska istraga čak postaje neugodna za Franklina D. Ruzvelta, koji nikada nije bio krstaški ratnik u borbi protiv korupcije u Tamani Holu. Kako je tada istakao Valter Lipman (Walter Lippmann) novinarska zvezda Njujork Herald Tribjuna, postojao je rizik da ga istraga primora  ili da raskine sa Tamani Holom ili da kapitulira pred korupcijom. „Jedini koji je mogao da kontroliše Siberija“, nastavlja Laki Lućano, „bio je Ruzvelt, i zato smo mislili da imamo adut u rukama. Većinu delegata na Konvenciji (Demokratske stranke) imali smo u šaci i mogli smo da sprečimo (Ruzvelta) da pobedi u državi Njujork; možda bi ga to koštalo partijske nominacije. Ako kandidata ne podržava ni sopstvena država, on deluje kao da je budala.» U tom kontekstu, u maju 1932, Laki Lućano i Frank Kostello sreli su advokata kojeg je Frenklin D. Ruzvelt ovlastio da pregovara sa njima. Advokat je rekao da traži sredstva za izbornu kampanju.

Laki Lućno detaljno opisuje nastavak razgovora:

- „Dosta mi je bilo da gledam kako svi okolišaju, pa sam krenuo iskreno. Rekao sam: „Postoji nešto oko čega treba da se dogovorimo. Ruzvelt ima izvesnog Siberija koji pravi sranja u nekim delovima grada. Dakle, dosta je okolišanja. Ako vam pružimo ono što želite, a vi znate na šta mislim, morate nam uzvratiti, znate na šta mislim. Hoću da nam odmah date dokaz svoje dobre volje u tom smislu".

Rastaju se srdačno se rukujući. Dogovor je gotov. Ubrzo nakon toga, guverner Frenklin D. Ruzvelt drži govor u Albaniju osuđujući korupciju, ali, dok aplaudira naporima sudije Siberija, zaključuje da istražnom komitetu nedostaju ubedljivi dokazi protiv gradonačelnika i Tamani Hola. Frenk Kostelo likuje pred Lakijem Lućanom:

"Šta sam ti rekao! On toliko želi da bude predsednik da skoro da misli da je već u Beloj kući. Rekao sam ti da će reći bilo šta, verovati u bilo šta i obećati bilo šta, ukoliko zbog toga može da postane predsednik!"

Lucki Luciano je manje entuzijasta. Konačno, nije važno. Kako sam kaže: „… u svakom slučaju, kladimo se na dva konja u trci u kojoj učestvuju dva konja. Ne možemo da ne pobedimo“

Zaista, unutar Demokratske stranke, za Konvenciju, mafijaši su podelili uloge uloge: Laki Lućano je sa frakcijom Alberta (Al) C. Marinelija koji podržava Al Smita, a Frank Kostello je sa frakcijom Džejmsa Hinesa koji podržava Frenklina D. Ruzvelta.13 Da bi bio izabran „pravi“ kandidat, ideja je da se sačeka poslednje prebrojavanje glasova, kada će podrška mafije biti odlučujuća, da bi se osvojila neophodna dvotrećinska većina. Tokom Čikaške konvencije, mafijaši - Laki Lućano, Frenk Kostelo, Mejer Lanski, Ejb „Longi“ Cvilman, Mo Dalic itd. - i dva partijska lidera Al Marineli i Džimi Hajns odsedaju u hotelu Drake. Laki Lućano uzima luksuzni apartman sa 6 soba za sebe i svog prijatelja Ala Marinelija: njih dvojica se nikad ne razdvajaju. Frank Kostelo čini isto u suprotnom krilu hotela gde odseda njegovim prijateljem Džimijem Hajnsom, „Velikim Manituom “ Tamani Hola: i njih dvojicasu nerazdvojni. Al Marineli, čije je uporište južno od Menhetna (14. ulica), član je njujorške mafije. Laki Lućano je izgradio svoju političku karijeru u Tamani Holu i Njujorku i tako dobio željenu i korisnu poziciju gradskog službenika odgovornog za izbor velike porote za optužnice, krivične tužbe ili čak prebrojavanje glasova tokom izbora!

Tokom prohibicije, Al Marineli je bio ponosni vlasnik transportne kompanije kojom je tajno upravljao Laki Lućano. Tužilac Tomas Divij (Thomas Dewey) 1937. godine je javno optužio Al Marinela da je „politički saveznik lopova i velikih reketaša“! U hotelu Drake, uprkos zabrani koja će biti na snazi još nekoliko meseci, alkohol se nesmetano toči, o čemu posle nedavnog zatvaranja Al Kaponea, uslužno brinu lideri Porodice iz Čikaga, Džo Akardo i Pol „Konobar“ Rika. Među prisutnim delegatima, dobro se zabavljaju mnogi političari naklonjeni mafiji kao što su senator iz Luizijane Hjui P. Long (Huey P. Long) i bos Kanzas Sitija Tom Pendergast, o kojima će biti reči kasnije.

Okupljeni oko Laki Lućana u hotelu Drake, mafijaši koriste priliku da donesu odluku o preduzetničkoj strategiji. Mafija će ubuduće u državi Luizijana, uključujući Nju Orleans, instalirati kazina, sale za kockanje i mašine za igre na sreću, u saradnji sa Hjui P. Longom.

Međutim, ni posle prva tri glasačka kruga nijedan od kandidata nije izašao kao pobednik. Odluka o mafijaškom glasanju za Al Smita ili Ruzvelta bila je doneta kasno. Ovo odlaganje bilo je samo taktičko:

- „Čekali smo do poslednje sekunde da zauzmemo stav“, objašnjava Laki Lućano, „a Smitovi i Ruzveltovi momci bukvalno su nam izlazili na nos. Svi su znali da mi kontrolišemo većinu delegata iz Njujorka. Bez njih, Smit nije imao nikakve šanse. Možda bi Ruzvelt ipak pobedio u svakom slučaju, ali znali smo da je bilo dosta krupnih zverki – predstavnika važnih država koji su kočili svoje delegate misleći da je možda bolje da nadju nekog drugog i odustanu od Ruzvelta ukoliko on ne može da dobije ni podršku svoje države

Ako je verovati Laki Lućanu, mafijaši su, u dogovoru sa nekim velikim političkim šefovima, uključujući Toma Pendergasta iz Kanzas Sitija i Hjuija P. Longa iz Luizijane, izabrali kandidata Ruzvelta jer je Franku Kostelu konačno potvrđeno da če nakon što bude izabran, istraga sudije Siburija biti zatvorena. Laki Lućano preuzima na sebe da saopšti loše vesti Alu Smitu:

- „Naravno, Smit nije od juče. Odmah me je pitao šta mi je Ruzvelt obećao zauzvrat, a ja sam odlučio da mu kažem istinu. Rekao sam mu: "Al, Ruzvelt će zatvoriti oči pred Siberijevim izveštajem. Video si prošlog proleća kada je dao izjavu. Posle toga, treba da mu verujemo“

- Al Smit je zapanjen. Počinje da plače, On koji je toliko dugo sanjao o Beloj kući počeo je da plače. Pod uticajem emocija, rekao je Lakiju Lućanu da bi svojim rukama ubio Siberija da je to bila želja mafijaša. Došavši k sebi, Al Smit je gledao Lakija Lućana pravo u oči  prorekavši mu mračnu budućnost: „Čarli, Frenk Ruzvelt neće održati obećanje. Verujući mu napravio si najveću grešku u životu. Gotov si“.

Četvrti krug glasanja je 1. jula konačno doneo pobedu Frenklinu D. Ruzveltu. Međutim, Al Smitovo predviđanje pojačava predosećaj Lakija Lućana da je upao u zamku i da je Ruzvelt „podmukao i oportunistički političar“. Zaista, čim je zvanično proglašen za demokratskog kandidata, Ruzvelt pušta sudiju Siberija da radi, uz podršku njujorškog predstavnika u Kongresu, Fiorela H. La Gvardija. Sudija Siberi je pred svoj istražni komitet izveo krem njujorških demokratskih sudija i političara, uključujući gradonačelnika Džejmsa Vokera, koji je ubrzo potom bio primoran da podnese ostavku (1932). Pred veličinom otkrića o korupciji i vezama sa mafijom, narodno ogorčenje je na vrhuncu. Tammani Hol je obezglavljen. Džimi Hajns je uhapšen i zatvoren u Sing Singu.

Međutim, pomoć pružena Frenklinu D. Ruzveltu verovatno je bila veća od doprinosa u glasovima tokom Čikaške konvencije 1932. godine. U tom smislu, vredno je pažnje svedočenje Sema „Munija“ Đankane (Sam “Mooney“ Giancana), koji će u narednim decenijama biti šef čikaške Porodice :

„Svi su isti“, rekao je, “pogledaj predsednika Ruzvelta...Koje sranje, stigao je do Bele kuće novcem Organizacije. Koristili smo Holivud i Džoa Šenka (Joe Schenck) da finansiramo njegovu kampanju i Džoa Kenedija takođe u Bostonu... dobio je milione. Ruzvelt ima velike dugove»

Da bi sakrila svoju ulogu, mafija učestvuje u finansiranju Ruzveltove izborne kampanje koristeći svoju skoro potpunu kontrolu nad kalifornijskom filmskom industrijom. Kroz Twenty Century Fox  Džoa Šenka, mafija je kanalisala više od pola miliona dolara u fondove za kampanju Franklina D. Ruzvelta, preko Postmaster General Farly

Džoe Šenk verovatno nije bio jedini dobrotvor. Ipak, prema čikaškom mafijašu, Frenklin D. Ruzvelt je znao da nađe načina da donevši dve odluke, jednom kada bude izabran, izrazi svoju zahvalnost : prva odluka je da sindikalista Sidni Hilman (Sidney Hilman), predsednik Amalgamated Clothing Workers, kao što ćemo videti, postane čest posetilac Bele kuće i pažljivo slušan savetnik; druga je postavljanje Harija S. Trumana, još jednog istorijskog prijatelja mafije, kao što ćemo takođe videti, za predsednika Demokratskog nacionalnog komiteta, a zatim, kasnije, za njegovog potpredsednika ?

Po dolasku u Belu kuću 1933. Ruzvelt je prekinuo veze sa Tamani Holom i podržao izbor republikanskog reformatora Fiorela H. La Gvardija za gradonačelnika Njujorka. Međutim, mafijaši gube samo deo zaštite. U narednim godinama, Frenk Kostelo je uspeo da održi širok uticaj na gradske demokrate. Ali, nekoliko godina kasnije, i sam Laki Lućano našao se na udaru zakona. Njujorški tužilac Tomas Djui ga je 1936. godine optužio za podvođenje i osudio na 30 godina zatvora Sing Singu. Mafijaš je izvukao pouku koju mafija neće nikada zaboraviti u narednim decenijama:

„Bili smo totalno prevareni. Ali postoji jedna stvar koju moram da kažem o Ruzveltu - znao je kako odradi stvari. Naravno, žalim što nisam obavestio Mejera (Lanski) i Frenka (Kostela) o sumnjama koje sam imao u Čikagu, jer je tada sve postalo jasno. Ali danas, kada bolje razmislim, kažem sebi da bih postupio baš kao on (Ruzvelt) da sam bio na njegovom mestu, a on se nije razlikovao od mene. Pobedio sam Maseriju i Marancana da bih stigao do vrha. Ono što sam uradio bilo je nezakonito. Prekršio sam zakon. Ruzvelt je stavio nas i druge poput Hajnsa i Vokera u zatvor ilizačepio nam usta. Ono što je uradio bilo je legalno. Ali proces je bio isti. Sa kojeg god stanovišta da gledamo, obojica smo bili lažnjaci prve klase. Ne kažem da smo mi izabrali Ruzvelta, ali smo dosta pogurali njegov izbor. Oduvek sam znao da su političari šampioni lukavstva, da možeš da ih kupiš za sitniš, ali da im ne možeš verovati ni na minut. Ipak, pogrešio sam jer sam mislio da sa budućim predsednikom Sjedinjenih Država to neće biti isto. Nisam verovao da možeš da postaneš predsednik koristeći gangsterske metode. /…/ Ali pretpostavljam da niko ne bi smeo da postane predsednik Sjedinjenih Država uz podršku gangstera?“

Sutra: Pomoć mafije i lažni atentat na Ruzvelta