ŽAN-FRANSOA GEJRO: MAFIJA I BELA KUĆA (1)

Mafija u Beloj kući? To je tajna koju Žan Fransoa Gejro (Jean-Francois Gayraud), ugledni francuski stručnjak, specijalista za organizovani kriminal, otkriva u svojoj izvanredno dokumentovanoj knjizi “Mafija i Bela kuća“ koju je u januaru objavio pariski izdavač Plon.

Mafija pruža usluge, daje informacije, njena je uloga odlučujuća na izborima, ali sve to nije besplatno: sve se plaća zauzvrat. Mafija nikad ne zaboravlja, nikad ne prašta. Mnogi američki predsednici su njeni “dužnici“.

Deset godina istraživanja bilo je potrebno autoru da razotkrije opasne veze sa mafijom američkih predsednika Ruzvelta, Trumana, Kenedija, Džonsona, Niksona, Regana, Klintona, Obame i Trampa, sve do sina Džoa Bajdena i da ponuditi jedinstveno štivo okolnostima ubistva Dzona Ficdžeralda Kenedija.

Oslanjajući se na brojne izvore, autor obelodanjuje jednu od najmračnijih strana vodeće svetske sile. Ne prepuštajući se nijednoj teoriji zavere, Žan Fransoa Gejro predlaže svojevrsnu kontra-istoriju vlasti u SAD koja navodi na razmišljanje o korupciji u demokratijama.

Žan Fransoa Gejro je general francuske policije, doktor prava, diplomirao na Političkim naukama i na Institutu za kriminologiju u Parizu. Autor je brojnih knjiga od kojih su najpoznatije i najprevođenije na strane jezike  “Svet mafije“ (istorija organizovanog kriminala), “Geopolitika organizovanog kriminala“, “Velika prevara“ (o kriminalnoj pozadini finansijske krize 2008.)…Dobitnik je nagrade “Đovani Falkone“ 2014. godine. 

(Po recenziji izdavača Plon, Pariz).

U nastavcima objavljujemo delove iz knjige “Bela kuća i mafija“ (neki međunaslovi su redakcijski):

Žan Fransoa Gejro 

IZMEĐU NEGACIONIZMA I TEORIJE ZAVERE...

Hipoteza da je neki predsednik Sjedinjenih Država pod uticajem mafije nailazi na dve opasne, međusobno suprotstavljene prepreke, obe podjednako naivne. Prva, na koju učestalo nailazi, jeste lagodno odustajanje od kritičkog ispitivaja, dakle odbijanje posmatranja i analize. Ova reakcija odgovara primarnom refleksu koji se sastoji u potiskivanju a priori, bez ispitivanja, onoga što uznemirava i plaši. Implicitno, ovakvo odbacivanje hipoteze da je neki predsednik SAD pod uticajem mafije, zasniva se na umirujućoj predrasudi po kojoj je politika samo ono što se vidi, bez preplitanja skrivenih ekonomskih i finansijskih interesa, bez mračne pozadine. Isključeno je da bi ikada jedna grupa diskretno vršila pritisak i inficirala demokratske mehanizme. Kao da politika ponekad nije polje mračnih igara; kao da javni interes, pogotovu u SAD, nije zbir pojedinačnih interesa u međusobnom rivalskom odnosu lobističkih grupa koje čekaju u pred vratima: doslovno - lobbys (predvorje).

Druga prepreka je jednako opasna jer je u pitanju pojednostavljena i paranoična vizija istorije prema kojoj diskretni lutkari iza kulisa pohlepne ili uplašene političare svode na pasivne igračake. Istorija tako ne bi bila ništa drugo do ogromna manipulacija, prema četiri glavna principa koje je identifikovao politikolog Pjer-Andre Tagijev (Pierre-André Taguieff): „Ništa se ne dešava slučajno, sve što se dešava rezultat je skrivenih namera ili želja; ništa nije kao što izgleda; sve je povezano, ali na okultan način.” U knjizi “Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji” (1949), filozof Karl Poper objašnjava teoriju zavere:

„To je mišljenje prema kojem se objašnjenje društvenog fenomena sastoji od otkrivanja ljudi ili grupa koje su zainteresovane za pojavu nekog fenomena (ponekad je to skriveni interes koji se mora prethodno otkriti) i koji su planirali i kovali zaveru da se to ostvari.”

Ričard Hofštater je ovaj oblik mišljenja čak predstavio kao karakterističnu kulturnu crtu savremene Amerike u svojoj knjizi sa eksplicitnim naslovom: “Paranoidni stil. Teorije zavere i radikalna desnica u Americi” (1965).

Ne smemo, međutim, dozvoliti da nas zarobi anti-zaverenički oprez, jer se to ponekad namerno koristi kako bi se zabranila uznemirujuća pitanja. Mašući strašilom teorije zavere, preuzimamo rizik da prihvatimo samo dogovorena, lagodna i podobna objašnjenja. Ovo manipulisanje intelektualnim oprezom nudi sterilnu viziju istorije prema kojoj su razlozi svih javnih odluka jasni, nema skrivene stvarnosti, nema aktera u senci, nema skrivenih planova. Po toj viziji, dovoljno je ono što se vidi na površini.

Da li i mafija – lobira?

Istorija Severne Amerike pokazuje, kao što ćemo videti, da se optužba za zaveru koristi za diskvalifikaciju „istraživača“ (sociologa, novinara, politikologa ili policajaca) čim se približi određenim pitanjima, odbijajući slepilo ili saučesništvo u pogledu mafijaške korupcije.

U svakom slučaju, ove dve vizije (naivnost i teorija zavere) obe su nepotpune. Bilo kroz okultistički pristup, bilo anatemom kroz ismejavanje, obe ove vizije dovode, zapravo, do odbacivanja teme o kojoj je reč.

Odbacivanje ideje o postojanju nevidljivih sila u društvu isto je toliko verodostojno koliko i ideja njihovoj svemoći.

U suštini, savremena istorija Sjedinjenih Država nesumnjivo pokazuje uticaj grupa za pritisak koje deluju iza kulisa, pred vratima Bele kuće. Setimo se govora predsednika Dvajta D. Ajzenhauera na kraju drugog mandata 17. januara 1961. godine, u kome je on upozorava na uspon moći „vojno-industrijskog kompleksa“. Ko može da porekne smrtonosnu ulogu velikih lobija farmaceutske, oružane, finansijske ili naftne industrije u američkoj demokratiji, koji vlast drže u stanju opsade tako da njihovi posebni interesi na diskretan način budu pretvoreni u opšti interes?

Zašto i kriminalne grupe ne bi iza kulisa radile ono što rade moćne privatne grupe, koje su ponekad na granici legalnosti?

Prisustvo nevidljive vlasti

Zaista, politička vlast na sceni ponekad se prepliće sa ob-scenom političkom vlašću: istovremeno “van scene“ u pozorišnom smislu, štetnom ili nemoralnom, u svakom slučaju „zlokobnom“ u skladu sa svojom latinskom etimologijom („obscenus ”). U italijanskom kontekstu druge polovine 20. veka i sicilijanske mafije, antimafijaški sudija Roberto Skarpinato dolazi do ove dijagnoze kada u “Povratku princa piše”:

„Prava vlast je uvek 'obscena': ona deluje ´van scene´ (ob scenum). Na sceni, u institucijama, ona režira predstavu za javnost. (...) U javnosti, vlast je na sceni gde pred gledaocima nosi brojne maske; kada se nađe van domašaja pogleda sa strane – ona skida masku i otkriva svoje pravo lice“.

Isto tako, istoričar Žak de Sen Viktor (Jacques de Saint Victor) vraća se na razmatranje istorije Italije od 19. do 21. veka u knjizi “Nevidljiva vlast!”? To su italijanske mafije s juga zemlje (Mezzogiorno). Italijanski politikolog Norberto Bobio (Bobbio) govori o ovom pitanju, ukazujući na „nevidljive vlasti“, „okultne vlasti“, „državu u državi“, „paralelnu državu“. Ovo su jasne reference na sve ilegalne i podzemne sile koje podrivaju demokratiju iznutra: mafije, masonske lože Propaganda Due (loža P2), nekontrolisane frakcije tajnih službi itd. Norberto Bobio piše, na primer, kao da misli na “Ukradeno pismo” Edgara Poa, da „Ništa nije vidljivije od prisustva nevidljive vlasti?”

Uvek možemo da se razonodimo uz kniževne fikcije (detektivski i špijunski roman) koje su od 19. veka iza površinske stvarnosti tražile zaplete, intrige, zločine i zavere. Ali, ozbiljnije, pitanje nevidiljive moći koja se nalazi u pozadini vlasti nije pitanje zavere, već suštinsko pitanje jedinstva vlasti. Kako nas podseća Mišel Fuko, stvarni odnosi koju vlast ima, uvek su skriveni, a vlast se u svojoj ukupnosti može sagledati samo kroz prepoznavanje njenog skrivenog lica („zakon polovina“).

Drugačija istorija Sjedinjenih Država...

Ovo znači da između poricanja zavere i teorije zavere, između nedovoljnog i preteranog isticanja, postoji polje za istraživanje, niz složenih situacija koje nude osvetljavanje kriminalne dimenzije političke istorije. Nije reč o zločinačkoj istoriji vlasti koja bi se tako svela na izvestan niz nemoralnih činova, već se radi o istoriji uticaja konkretnog organizovanog kriminala, u ovom slučaju mafije, na političku vlast.

Ne postoji “mafijaška zavera“ u političkoj istoriji severne Amerike već zakulisno delovanje mafije kao moćnog kriminalnog aktera i stratega koji pokušava da nametne svoje interese, kao i svaka druga grupa za vršenje pritiska. Istorija italijansko-američke mafije ne mora se posmatrati kao folklorna i marginalna tema, sekundarna i paralelna sa velikom istorijom Sjedinjenih Država, već kao punopravna dimenzija američkog političkog i ekonomskog života i njegovog posebnog procesa, obučavanja svoje elite.

Postoji American Way of Crime, kao što u knjizi sa ovim naslovom pokazuju Frenk Brauning (Frank Browning) i Džon Gerasi (John Gerassi). Po ovim autorima, kaubojski populizam i nasilni puritanizam Nove Engleske - najvažnije snage koje su predvodile osnivanje Amerike - stvorili su paradigmu po kojoj je kriminalizacija korporacija i svakodnevnog života - ključni elemenat uspeha u Sjedinjenim Državama; ta paradigma sada je globalizovana. Kriminalizacija je, po njima, izazvala pojavu šeste vlasti – pored zakonodavne, sudske, izvršne, medijske (četvrta) i vojne/obaveštajne (peta) – sposobne da duboko utiče na vladu, zakon, ekonomiju, vrednosti, ukuse, moral -  postoji i organizovani kriminal koji igra ulogu „dodatne vlade“, nezavisno od drugih vlasti.

Na sličan način, advokat i profesor prava August Bekuai (Bequai) u svom radu “Organizovani kriminal” ne okleva da opiše organizovani kriminal u Sjedinjenim Državama kao „petu vlast”.

Međutim, organizovani i institucionalizovani kriminal u Sjedinjenim Državama je još uvek, u velikoj meri, skrivena istorija. Istorija mafije se može pisati samo sa oprezom jer je to tajna organizacija koja, po definiciji, nikada ne prestaje da se krije od pogleda posmatrača. Ovo polje istraživanja, zbog tajnovitosti koja ga okružuje, ali i atmosfere fantazije i glamura kojim ga je prožela književna fikcija, prepuno je zamki, izobličenja i preterivanja, ponekad iz interesa, ali i zbog naivnosti, straha ili predumišljaja.

„Duboka politika“

Ova knjiga stoga predlaže da se vidljiva politička istorija osvetli preko nevidiljive istorije i istorije nevidljivog i onog što je skriveno, kako bi se došlo do složene i duboke istorije. Biće osvetljene “prljave“ i “profane“ margine konvencionalne istorije kako bi joj se vratile sve njene dimenzije, uključujući i one manje čiste i manje prihvatljive. Moramo uroniti u ono što profesor Piter Dejl Skot (Peter Dale Scott) naziva „dubokom politikom“, univerzum tajnih dosluha i kršenja zakona. Dakle, priču o Sjedinjenim Državama ćemo ispričati drugačije.

Istoričar je istraživač (Herodot) ali i pripovedač, kroz perspektivu i boju koju daje činjenicama. Kao što kaže istoričar Hejden Vajt (Hayden White), „istorija se piše“. To je izbor naracije i stila.

Istorija je priča koji sadrži zaplet ili uobličavanje u tekst; istoričar sređuje činjenice i protagoniste, gradeći uglavnom sam konstrukciju njihovih odnosa. Ovde će reflektori biti okrenuti ka tamnim stranama američkih predsednika. Krupni kriminal je zaboravljena dimenzija velike istorije, onako kako je, po svaremenim istorijskim istraživanjima, to bio obaveštajni rad.

Nije reč o pisanju „tajne istorije“, već o istoriji nevidljivog i zločina u politici. Bez upuštanja u strukturalističku vežbu, očigledno je da nevidljivo može osvetliti vidljivo. Ova alternativna istorija je nužno oprezna u svojim zaključcima, jer su izvori ponekad nesigurni, kontradiktorni i krhki.

Političke biografije predsednika su uglavnom skromne po pitanju mafijaških odnosa. Istoričari favorizuju veliku priču – onu o događajima i odlukama javne politike –  često ignorišući „malu“, priču o društvenim ili privatnim činjenicama koje, u temi kojom se bavimo, vode u istraživanja dubine i pozadinu. Krivična pitanja, koja se verovatno smatraju intelektualno niskim i vulgarnim, često se izbegavaju. Međutim, kao što ćemo primetiti, mnoge velike političke „odluke“ imale su skrivene motive, a posteriori maskirane uzvišenijim razmatranjima.

Da bismo prevazišli suzdržavanje, izbegavanje i drugu šminku, moramo ući u stručniju literaturu o kriminalu, kako bismo otkrili ove mračne aspekte.

To znači da istraživanje italijansko-američke mafije nije lak poduhvat. Literatura o ovoj temi je obilna, ali tu postoje zamke. Mafija lako izmiče proučavanju jer je po prirodi teško poznavati stvarnost čije društvo počiva na tajnosti, a ne na običnoj nezakonitosti. Italijansko-američke mafijaške porodice su, podsetimo, tajna društva i kao takva upravljaju umetnošću ćutanja, izbegavanja i prikrivanja. Naše znanje o mafiji stoga, umnogome, zavisi od pravosudnih izvora koji nude samo ono što represija sticajem okolnosti iznosi na videlo. Uz nekoliko izuzetaka, mafijaši, njihovi saradnici i saučesnici ili žrtve, zapravo, nerado pišu svoje memoare ili se poveravaju novinarima. Na sreću, ponekad se njihovi bližnji upuste u takav opasni poduhvat.

Mafijaška tišina – znak njene snage

Međutim, znanje o mafiji izvedeno iz pravnih dokumenata uključuje dvostruki paradoks. Prvo, mafijaška stvarnost se otkriva tek u vreme represije nad njom, a ta okolnost može da stvori iluziju o oslabljenom, umirućem organizovanom kriminalu koji se povlači.

Zamislimo da smo živote velikih ljudi poznavali samo na osnovu njihovih lekarskih uverenja; imali bismo predstavu o njihovoj slabosti ili krhkosti, a ne snazi. Ovo „znanje kroz neuspeh“ teši one koji po automatizmu objavljuju smrt mafije ili bar njen pad.

Osim toga, postojanje jedino uvida u sudski aspekt, sugeriše da je italijansko-američka mafija prisutna samo tamo odakle je država uspela da je izbaci. Kao pijanac koji je izgubio ključeve, gledamo samo ispod upaljene ulične lampe. Dakle, mafijaška stvarnost razumeva se samo kroz sudsku buku i svetlo.

Nasuprot tome, zamišlja se da je italijansko-američka mafija odsutna kada ćuti. Međutim, mafijaška tišina nije apriori znak njenog nestanka, već njene snage, kako nas medicina i uči: „Zdravlje je život u tišini organa“, citat se pripisuje Reneu Lerišu (René Leriche).

Odnos između mafije i američkih predsednika

Tako se često veruje da su određene porodice izumrle pre više decenija; onda, iznenada, prilikom hapšenja nekih od njihovih članova, otkrije se da su još aktivni tamo gde ih više niko nije očekivao. Jednostavno, radili su diskretno, daleko od pažnje medija i pravosudnog sistema. Njihova nevidljivost hranila je naše neznanje. Konačno, važno je uvek s velikom pažnjom posmatrati političke sklonosti autora (istoričara, novinara, pisaca) – ili demokrata ili republikanaca – i okolnosti pod kojima se objavljuju otkrića o navodnim vezama između jednog predsednika i italijansko-američke mafije. Politički i istorijski kontekst mafijaških reflektora nije uvek neutralan. Njihov prijem takođe zaslužuje da se analizira.

Mafijaška istorija predsednika evoluira koliko u svetlu istorijskih otkrića toliko i u svetlu novih tumačenja njihovih mandata.

Ova knjiga istražuje odnos između mafije i američkih predsednika od 1933. do danas. Pre 1933. istorija ćuti o ovoj temi, a ovaj jaz se verovatno objašnjava činjenicom da je mafija u Sjedinjenim Državama još uvek bila u primarnoj fazi svog razvoja. Posle 1933. godine, kao što ćemo videti, postala je prava sila, sposobna da razvije političke kontakte na visokom nivou. Proučićemo 10 predsedavanja (Ruzvelt, Truman, Kenedi, Džonson, Nikson, Regan, Klinton, Obama, Tramp i Bajden) za koje su relevantni i ukršteni brojni istraženi izvori (memoari, biografije, suđenja, zvanični izveštaji itd.). Zauzvrat, nećemo se baviti petoricom predsednika (Ajzenhauer, Ford, Karter, Buš otac i sin). Ćutanje o ovim periodima nije rezultat izbora ili previda, već se može objasniti odsustvom verodostojnih izvora. Naše istraživanje tokom godina nikada nije otkrilo dovoljno relevantne tragove. Štaviše, ovu prazninu treba tumačiti sa oprezom, pošto odsustvo dokaza nije uvek dokaz odsustva.

Sutra: Ruzvelt: kako izbeći potpisivanje pakta sa đavolom (3)

Mafija u Beloj kući? To je tajna koju Žan Fransoa Gejro (Jean-Francois Gayraud), ugledni francuski stručnjak, specijalista za organizovani kriminal, otkriva u svojoj izvanredno dokumentovanoj knjizi “Mafija i Bela kuća“ koju je u januaru objavio pariski izdavač Plon.

Mafija pruža usluge, daje informacije, njena je uloga odlučujuća na izborima, ali sve to nije besplatno: sve se plaća zauzvrat. Mafija nikad ne zaboravlja, nikad ne prašta. Mnogi američki predsednici su njeni “dužnici“.

Deset godina istraživanja bilo je potrebno autoru da razotkrije opasne veze sa mafijom američkih predsednika Ruzvelta, Trumana, Kenedija, Džonsona, Niksona, Regana, Klintona, Obame i Trampa, sve do sina Džoa Bajdena, i da ponudi jedinstveno štivo o okolnostima ubistva Dzona Ficdžeralda Kenedija.

Oslanjajući se na brojne izvore, autor obelodanjuje jednu od najmračnijih strana vodeće svetske sile. Ne prepuštajući se nijednoj teoriji zavere, Žan Fransoa Gejro predlaže svojevrsnu kontra-istoriju vlasti u SAD koja navodi na razmišljanje o korupciji u demokratijama.

Žan Fransoa Gejro je general francuske policije, doktor prava, diplomirao na Političkim naukama i na Institutu za kriminologiju u Parizu. Autor je brojnih knjiga od kojih su najpoznatije i najprevođenije na strane jezike  “Svet mafije“ (istorija organizovanog kriminala), “Geoplolitika organizovanog kriminala“, “Velika prevara“ (o kriminalnoj pozadini finansijske krize 2008.)…Dobitnik je nagrade “Đovani Falkone“ 2014. godine. 

(Po recenziji izdavača Plon, Pariz).

U nastavcima objavljujemo delove iz knjige “Bela kuća i mafija“

(neki međunaslovi su redakcijski)

Žan Fransoa Gejro, sa svojom najnovijom knjigom "Mafija u Beloj kući"

TAMNA STRANA AMERIČKE DEMOKRATIJE 

Mafija u Sjedinjenim Državama: u opadanju, ali još uvek živa...

Da li je italijansko-američka mafija mrtva? U septembru 2022. godine, pravosuđe Njujorka pokreće postupak protiv šest pripadnika i saradnika mafije koji pripadaju Porodici Lukeze, zbog ogromne operacije ilegalnog kockanja i pranja novca koja je funkcionisala oko petnaest godina (2004-2020), koristeći veb-sajtove za sportsko klađenje otvorene u Kostariki; svake nedelje registrovalo se od 400 do 1.300 igrača. Glavni osumnjičeni, mafijaš Entoni Vilani, dobijao je oko milion dolara godišnje nezakonite zarade.

Početkom 21. veka italijansko-američka mafija je svakako izgubila svoj stari sjaj. Oni koji su dobro upućeni ne slažu se sa tim. Procvat, ponekad skoro i svemoć mafje, završen je. Vrhunac mafijaške kontrole nad američkim društvom zapravo predstavlja period između 1920 - tih i 1980-tih godina. Danas je teško zamisliti snagu ove zločinačke moći, bilo da je reč o njenom uticaju na politiku, sindikate ili čitave sektore ekonomije u zemlji - „lideru slobodnog sveta“.  U jednoj važnoj knjizi o italijansko-američkoj mafiji objavljenoj 1969. godine, dok su mnoge njegove kolege još uvek poricale njeno postojanje, sociolog Donald R. Kresej (Cressey) opisao je ovu mafijašku imperiju snažnim rečima:

„Koza nostra funkcioniše kao ilegalna, nevidljiva vlada”, precizirajući, međutim, da „njen politički cilj nije takmičenje sa zvaničnim administracijama legitimne vlade. Za razliku od komunističke partije, ona nije zainteresovana za političke i ekonomske reforme. Nen cilj je negativan: neutralizacija vlasti“ (“nullification of governement“; Donald R. Cressey, Theft of the Nation, The structure and Operation of Organized Crime in America, Transaction Publishers, 2008, strana 248; Donald R. Cressey, Criminal Organization, Heinemann Educational Books, 1972).

Zaista, Koza nostra (Cosa Nostra) nije obična kriminalna organizacija. Kako primećuje profesor Džejms B. Džejkobs sa Univerziteta u Njujorku, Koza nostra je najveći, najsofisticiraniji, moćniji i izuzetan kriminalni entitet u istoriji Sjedinjenih Država, čija se posebnost može shvatiti samo ako otklonimo ograde između različitih naučnih disciplina, dakle samo ako srušimo zid koji razdvaja kriminologiju od političkih nauka i ekonomije.

Uzroci opadanja

Posle ovih prosperitetnih decenija, relativni pad mafije može se objasniti sa tri faktora: 1. Italo-Amerikanci više ne žive u getima, zatvoreni u “malim Italijama“ u američkim gradovima: njihovo geografsko, društveno i kulturno otvaranje uklanja ih od uticaja mafije. 2. Druge etnički zasnovane kriminalne organizacije, dinamične i podstaknute nedavnom i brojnom imigracijom, osvojile su delove kriminalnog tržišta: latinoameričke ulične bande, kineske trijade, rusofonske bande, kolumbijski i meksički narko karteli, kriminalizovani bajkeri itd. 3. Savezna vlada je izašla iz svoje represivne omamljenosti 1980. Do tada je politika kvazi-nemešanja u mafijaške poslove dozvoljavala Koza nostri da živi na izvetsan način u uslovima nekažnjivosti. Kao što ćemo detaljno videti, 48 godina (1924-1972)  tokom kojih je J. Edgar Huver upravljao sa Ef-Bi-Aj (FBI) bile su godine pažljivog izbegavanja bilo kakve konfrontacije sa mafijaškim porodicama. Nakon njegove smrti, ciljana i redovna represija, putem odgovarajućih zakona, omogućava ne da se ove porodice iskorene, već da se njihova aktivnost redovno podseca, da se „kosi travnjak” kako bi živopisno rekli terenski agenti FBI.

Sposobnost prilagođavanja

Posebnost italijansko-američke mafije jeste upravo njena dugovečnost. Prva mafijaška porodica pojavila se u 19. veku u Nju Orleansu a zatim, tokom skoro dva veka, mafija je preživela, prilagođavajući se transformacijama američkog društva i represiji pravosuđa. Ova sposobnost prilagođavanja – i recimo to, stricto sensu, njena otpornost – mogla bi se objasniti jednom njenom suštinskom odlikom: italijansko-američka mafija nije jednostavan fenomen klasičnog banditizma, već je deo sociologije tajnog društva (Jean François Gayraud, Le Monde des Mafias, Géopolitique du crime organisé, Odile Jacob, 2005). Uvek nastojeći da budu nevidljive, mafijaške porodice uspevaju i da budu zaboravljene, ponekad decenijama prolazeći ispod radara medija i sudstva. Da li verujemo da su određene porodice mrtve? One su zapravo samo duboko skrivene. Ako neke nestanu, druge samo zamiru, ali uspevaju da se ponovo pojave i tako ciklično.

Međutim, čak i ako je mafija izgubila svoj sjaj, daleko je od toga da bude mrtva. Suprotno popularnom verovanju, ova konfederacija kriminalnih porodica nije ostatak neke folklorne i zabavne prošlosti ili tema izmišljena za razonodu. Opsesija da se ona opisuje iz perspektive živopisne istorije je izveštačena i lažna jer mafija je još duboko ukorenjena u američkom društvu. Njene porodice su veoma žive i opasne, čak i ako, da ponovimo, više nemaju svoju nekadašnju moć. Danas, prema FBI, italijansko-američka mafija u SAD i dalje ima oko 3.000 pripadnika i saradnika, raspoređenih uglavnom u velikim gradovima severoistoka (Njujork, Filadelfija, itd.), Srednjeg zapada (region Velikih jezera: Čikago, itd.), Juga i Kalifornije, rutinski se baveći raznim visokoprofitabilnim kriminalnim aktivnostima: trgovina drogom, pranje prljavog novca, reketiranje, nelegalno kockanje, podvođenje, falsifikovanje, atentati, politička korupcija, infiltracija u sindikate zaposlenih (dokeri, itd.) i unosna ekonomska tržišta (zgrade, javni radovi, beton, smeće, bioskop, noćni klubovi i restorani, itd.) i finansijska tržišta (Njujorške berze itd.).

Smisao mafije u istoriji SAD

Moramo biti oprezni i ne smemo mafiju da sahranjujemo prebrzo jer je pritisak saveznih vlasti popustio od početka 21. veka. Ograničenja koja proističu iz „rata protiv terorizma“ (2001) i ponovnog oživljavanja ruskih i kineskih špijunskih aktivnosti izazvala su značajno smanjenje broja osoblja dodeljenog za borbu protiv mafije u korist imperativa nacionalne bezbednosti. To skretanje pažnje predstavljalo je pravu priliku za mafiju, omogućivši porodicama da prestroje svoje kriminalne aktivnosti.

Mafija je, dakle, daleko od toga da bude ostatak prošlosti Sjedinjenih Država, ali istovremeno ona nije ni neki izuzetak u istoriji SAD jer je ova zemlja od svog nastanka obeležena nasiljem, korupcijom i organizovanim kriminalom. Italijansko-američka mafija izgleda da je u savršenoj saglasnosti sa duboko nefunkcionalnom civilizacijom čije je ona iskrivljeno ogledalo.

Nasilje je usađeno i nalazi se u osnovi američke psihe, u njenoj industriji zabave (Holivud) koja ga konstantno uzdiže (genocid američkih Indijanaca, ropstvo, trivijalizacija vatrenog oružja, sveprisutnost bandi, intenzitet privatnog sukoba). Štaviše, mafija kao društvena stvarnost postala je neodvojiva od svog fiktivnog predstavljanja što je za posledicu imalo transformaciju u mit i povećanje njene zavodljive i zastrašujuće moći.

Zaštićena politikom

Snaga, čak i kad je smanjena, italijansko-američkih mafijaških porodica može se objasniti jednim faktorom: političkim faktorom koji je promenljiv. Mafija je decenijama bila prava kriminalna sila, zahvaljujući velikoj korupciji političara, sudija i policajaca. Korupcija izabranih zvaničnika je faktor koji objašnjava ovu trajnu vlast. Stoga je njena istorija neodvojiva od istorije demokratskih i republikanskih političkih mašina. Šef mafije Bill Bonano je jasan po ovom pitanju:

„Podrazumeva se da nijedna aktivnost u našem svetu ne bi mogla dugoročno da uspe bez zaštite policije i političke strukture“ (Guy Bonnano, Gary B. Abramovitz: Mafia, The Final Secrets, Mainstream Publishing, 2011, str 65)

Kao što objašnjava Vilijam F. Romer (William F. Roemer: Man against the Mob, Ivy Books, 1989. Str.82), agent FBI koji je pratio mafijaše iz Čikaške porodice od 1957. do 1980. godine: „mafija ( “the Mob“ ) ne može da funkcioniše bez korupcije.“

Korupcija zastrašivanjem ili novcem objašnjava kako i zašto je ona duboko ukorenjena. Moramo zamisliti gradove koji se razvijaju tokom slavnih decenija u atmosferi Divljeg zapada, kojima upravljaju ili ponekad zajednički upravljaju glave porodica i bukvalno postavljaju zakon: Džoni Lazia, zatim Čarls Binađo u Kanzas Sitiju, Misuri; Al Kapone zatim Toni Akardo u Čikagu (Ilinois); Čarls „Laki” Lućano, Vito Đenoveze i Frank Kostelo u Njujorku (Njujork); Karlos Marčelo u Nju Orleansu (Luizijana) itd. Da ne pominjemo da se senka mafije često proteže dalje od lokalnih izabranih zvaničnika, sve do Kongresa. Redovno se članovi Predstavničkog doma ili senatori poistovećuju sa ´mafijaškim mirisom´ poput demokrata Rolanda Libonatija (1900-1991) i Frenka Anuncija (1915-2001), izabranih u Ilinoisu, ili Džejmsa A. Trafikantea (1941. -2014), iz Ohaja.

Korupcija kao sredstvo nekažnjivosti

Ova mafijaška korupcija političke moći mora da se analizira onakva kakva jeste: kao sredstvo, a ne cilj. Za mafijaše je reč je o tome da se postane sudski nekažnjiv i da imaju pristup kriminalnoj dobiti (javni ugovori, fiktivni poslovi, itd.).

Mafija nije direktno zainteresovana za vršenje vlasti, ona jednostavno nastoji da vlast neutrališe i privatizuje kako bi olakšala tok svojih kriminalnih aktivnosti. On traži plodove toga, a ne posedovanje vlasti. Mafijaši nemaju partijskih i ideoloških preferencija. Oni nemaju apriorne sklonosti ni prema demokratama, ni prema republikancima; čak i ako se do 1960-ih mafija kretala kao riba u vodi unutar demokratskih izbornih mašina, prosto iz razloga političke sociologije: imigranti italijanskog porekla su tada bili pre glasači Demokratske stranke koja je postala specijalitet predstavljanja ne-VASP („Beli anglosaksonski protestant”) manjine. Ali mafija je suštinski pragmatična i apolitična, kao što pokazuje ovo ironično svedočenje pred komisijom senatora Estesa Kefauvera (1950-1951) – o čemu ćemo ponovo govoriti – čikaškog mafijaša, Filipa D'Andrea:

„Kada smo pitali svedoka Filipa D'Andreu, bivšeg saradnika Al Kaponea, da li je ovaj bio republikanac ili demokrata, D'Andrea je odgovorio: 'On je bio republikanac kada mu je to odgovaralo, pretpostavljam, a inače demokrata.´ Ja (Estes Kefauver) pitao sam ga: ´Misliš da ste svi igrali na obe strane´. ´Tako je´, odgovorio je svedok.“

Godine 1972, u svojoj knjizi Pejof (Payoff) (citirano u Estes Kefauver: Crime in America, Doubleday&Company, 1951, str.86), koja je postala klasičan opis uloge mafije u američkom političkom životu, pisac i profesor Majkl Dorman (Michael Dorman) nudi nijasnirani opis problema:

„Vođe gvozdenih pesnica koje kontrolišu mafiju ugušile su američki politički život. Koristeći taktike kao što su podmićivanje, doprinosi u kampanji, pretnje, ucene, manipulacija glasačkim listićima i isporuka velikih glasačkih blokova, oni su raširili svoje pipke na svim nivoima vlasti. Od gradskih većnica do državnih prestonica, od kongresnih dvorana do Bele kuće, mafija smatra da nijedan zvaničnik nije imun na moguću korupciju. Bez svojih političkih veza, mafija bi za tren oka dospela u bankrot. Ona opstaje i napreduje samo zato što uticajni političari i pripadnici snaga reda ulaze zgodnom prilikom u profitabilne, tajne saveze sa gangsterima!“ (Michael Dorman, Payoff, The Role of Organised Crime in American Politics, Dayvid McKay Company, 1972. str.1)

Dvostruki strah Amerikanaca

Međutim, kontekst Hladnog rata nije nevažan kada je reč o tome da se objasni kako i zašto je značajan deo političke, administrativne i ekonomske elite tolerisao mafiju. Suprotno raširenoj predrasudi, komunizam nije jedini razlog velikog straha Amerikanaca tokom sukoba Istoka i Zapada. Organizovani kriminal je bio drugi, manje poznat ili zaboravljen razlog, ali on u to vreme nije zauzimao značajno mesto u američkoj javnoj debati. Iako su ovi strahovi bili opravdani u oba slučaja oni su bili propraćeni naletima histerije i paranoje. Oni su realno postojali i koegzistirali: neprijatelj spolja (komunizam) i neprijatelj iznutra (organizovani kriminal), da upotrebim naslov knjige Roberta F. Kenedija o prodoru mafije u sindikate, objavljene 1960: Unutrašnji neprijatelj (The Enemy Within). Međutim, ova dva straha će biti „povezana” na suptilan način (Jonathan Marshall : Dark Quadrant, Organised crime, Big Business and corruption in American Democracy, Rowman&Littlefield, 2021. str.4).

U društvu zaokupljenom pretnjom međunarodnog komunizma i domaćeg radikalizma, deo elita će smatrati mafiju silom koja stabilizuje institucije i kapitalizam pošto pošto im je zajednički bio etos profita i žestokog patriotizma. Imajući podudarne interese u održavanju sistema zasnovanog na individualnom bogaćenju, ove elite vide samo prednosti u tolerisanju, zaštiti, pa čak i u podsticanju prisustva mafije, koja se doživljava ne toliko kao kriminalna stvarnost koliko kao iskrivljenje slobodnog preduzetništva i kapitalizma. Godine hladnog rata tako pogoduju formiranju neformalnih, ali čvrstih saveza između mafije, političara i biznismena. Čak i ako mediji i istražne komisije redovno ukazuju na bauk mafijaške pretnje, egzistencijalna pretnja koju komunizam predstavlja za Sjedinjene Države prevazilazi svako razmatranje institucionalne korupcije. Nevidljivi savez između sveta iznad („uperworld“) i sveta ispod („underworld“) omogućava mafijašima da lako urone ne samo u „ledene vode kapitalizma“ (Karl Marks), već posebno u sistem političkih i ekonomskih elita. Direktor FBI Dž. Edgar Huver  (J. Edgar Hoover) biće tokom pola veka stub i garant ovog statusa kvo, koliko diskretan, toliko i suptilan. Ne slučajno, bio je konzervativac sa apsolutnom verom u američki model slobodnog preduzetništva.

Veliki posao mafije ostaje - korupcija političke moći

Drugim rečima, ne možemo analizirati relativni pad moći mafije, a da se pri tom ne upitamo kakvi su novi odnosi između izabranih zvaničnika i mafijaških vođa. Od 1980-ih, mafija je počela da gubi deo svog tradicionalnog uticaja nad američkom političkom klasom, ne uspevajući da održi moć korupcije nad određenim izabranim zvaničnicima, onakvu kakvu je imala u prošlosti.

Sve veće teškoće da se političari korumpiraju, a samim tim i da se kupi nekažnjivost, ne mogu se objasniti iznenadnim naletom morala među političarima; to se može shvatiti u svetlu velikog raskida koji donosi nova politika represije započeta 1980. FBI i Ministarstvo pravde postaju agresivniji i političari shvataju da njihova odanost mafiji postaje politički i kriminalno opasna.

U svakom slučaju, korupcija političke moći je veliki posao italijansko-američkih mafijaških porodica, juče kao i danas, na lokalnom, ali i nacionalnom nivou. Ako možete da kupite gradonačelnika ili kongresmena, zašto da ne razmislite da li biste jednog dana mogli da imate svog čoveka u Beloj kući? Za ovo, kao i na berzi, morate imati dovoljno smisla da investirate u rastuće vrednosti u svetu biznisa ili politike koji će jednog dana, možda, imati državničku karijeru. Ralf Salerno, bivši njujorški policajac koji je postao priznati stručnjak za borbu protiv mafije, objasnio je 1967. godine:

„Organizovani kriminal će jednog dana postaviti u Belu kuću čoveka koji to neće znati sve dok mu ne ispostave račune".

Sutra

Ruzvelt: kako izbeći potpisivanje pakta sa đavolom