ŽAN-FRANSOA GEJRO: MAFIJA I BELA KUĆA (4)

Mafija u Beloj kući? To je tajna koju Žan Fransoa Gejro (Jean-Francois Gayraud), ugledni francuski stručnjak specijalista za organizovani kriminal, otkriva u svojoj izvanredno  dokumentovanoj knjizi “Mafija i Bela kuća“ koju je u januaru objavila pariska izdavačka kuća Plon.

Mafija pruža usluge, daje informacije, njena je uloga odlučujuća na izborima, ali sve to nije besplatn : sve se plaća zauzvrat. Mafija nikad ne zaboravlja, nikad ne prašta. Mnogi američki predsednici su njeni “dužnici“.

Deset godina istraživanja bilo je potrebno autoru da razotkrije opasne veze sa mafijom američkih predsednika Ruzvelta, Trumana, Kenedija, Džonsona, Niksona, Regana, Klintona, Obame i Trampa, sve do sina Džoa Bajdena i da ponuditi jedinstveno štivo okolnostima ubistva Dzona Ficdžeralda Kenedija.

Oslanjajući se na brojne izvore, autor obelodanjuje jednu od najmračnijih strana vodeće svetske sile. Ne prepuštajući se nijednoj teoriji zavere, Žan Fransoa Gejro predlaže svojevrsnu kontra-istoriju vlasti u SAD koja navodi na razmišljanje o korupciji u demokratijama.

Žan Fransoa Gejro je general francuske policije, doktor prava, diplomirao na Političkim naukama i na Institutu za kriminologiju u Parizu. Autor je brojnih knjiga od kojih su najpoznatije i najprevođenije na strane jezike  “Svet mafije“ (istorija organizovanog kriminala), “Geoplolitika organizovanog kriminala“, “Velika prevara“ (o kriminalnoj pozadini finansijske krize 2008.)…Dobitnik je nagrade “Djovani Falkone“ 2014. godine. 

(Po recenziji izdavača Plon, Pariz).

U nastavcima objavljujemo delove iz knjige “Bela kuća i mafija“ :

Pomoć Mafije u izboru Ruzvelta

Pomoć Mafije u izboru Ruzvelta za predsedničkog kandidata Demokrata se mora sagledati na iznijansira način. Kao guverner države Njujork, Ruzvelt je imao mnogo pristalica unutar demokratskog aparata, među kojima je bio i Džon „Kaktus Džek“ Garner, rival na konvenciji u Čikagu, kome je ponudio mesto potpredsednika u zamenu za glasove delegacija Teksasa i Kalifornije. Doprinos mafije će biti dragocen, ali ne odlučujući za njegovu nominaciju. Iako mafiozi nisu bili ti koji su odlučivali ko će biti izbran, oni su barem doprineli pobedi Frenklina D. Ruzvelta koja nije bila unapred obezbeđena. Epizoda na konvenciji u Čikagu pokazuje da on nije bio potpuno slobodan čovek. Pregovarao je sa mafijašima, razbijajući ih. Lukav je i razborit, znao je kako da s talentom prikaže borbu  protiv „organizovanog novca“,  “pljačkaških barona“ Volstrita ili velike industrije, ljudi koji su doveli do sloma američko društvo i izazvali finansijsku krizu 1929. Godine. S druge strane, uvek je bio oprezniji kada je reč o „organizovanom kriminalu” i mafiji.

Mafijaški bos Džozef Bonano u svojim memoarima A man of Honor  opisuje kako je na jednoj privatnoj zabavi upoznao Frenklina D. Ruzvelta tokom prve godine njegovog predsedničkog mandata 1933. godine. Predstavio ga je Albert Marineli, njegov uobičajeni kontakt iz njujorške demokratske mašine. Šef svoje Porodice sa 28 godina, što je izuzetna mladost za takvu funkciju, Džozef Bonano je pustio da ga Albert Marineli ubedi da je to prilika da mu Ruzvelt na ljubazan način zahvali za njegove izborne usluge: „Vi i vaši prijatelji doneli ste mnogo glasova “, rekao mu je Marineli. Privatna zabava je održava u jednom restoranu na Menhetnu u Njujorku. Albert Marineli ga je predstavio predsedniku Frenklinu D. Ruzveltu koji mu je rekao: „Znači, vi ste taj zgodni momak o kome su mi pričali. Ako dođete u Vašington, obavezno me posetite. Drago mi je da smo se upoznali. I hvala vam na pomoći?"

Ipak, čini se da neki mafijaši imaju iluzije o svojoj navodnoj kontroli nad predsednikom. Sem "Muni" Đankano ovo je objasnio svom bratu Čaku 1936. godine:

-   Da, on je savršen predsednik, nema problema. On je na našoj strani -  rekao je Muni sa znalačkim osmehom.

-   Na našoj strani?

-   Dam na strani ganga, Chuck, na strani ganga.

-   Oh, rekao je, još uvek ne shvatajući sasvim značenje Munijevih reči.

-   Da nije tako bio bi već mrtav kao (Anton) Sermak (Cermak). Kao Hjui Long.

Hjui P. Long je bio političar iz redova demokrata, guverner Luizijane (1928-1932), zatim senator ove države u Kongresu (1932-1935), temperamentan, populistički orijentisan, izuzetno korumpiran i potčinjen Mafiji, na kojeg je pucao i ubio ga usamljeni, ogorčeni pa i neuravnoteženi Karl Vajs, u septembru 1935. godine. Senatorovi telohranitelji su ga na licu mesta ubili sa 61 metkom. Ali ako je verovati Semu Đankani, daleko od ove zvanične verzije, atentat je zapravo bio delo mafije koja više nije dopuštala da jedan političar zaboravi da podeli svoje nezakonito stečene dobitke. Međutim, još više uznemiruje spominjanje Antona Sermaka, gradonačelnika Čikaga. Da bismo razumeli sve implikacije ovog događaja, moramo da se udubimo u napad koji se dogodio na Floridi ubrzo posle predsedničkih izbora.

Sećate se naredbe? Majami, 15. februar 1933. godine

Novoizabrani predsednik stigao je 15. februara 1933. u Majami na Floridi, gde je završio odmor pre nego što je 4. marta preuzeo dužnost. Frenklin D. Ruzvelt je proveo desetak dana pecajući na Karibima, na Nourmahalu, jahti njegovog prijatelja biznismena i milijardera Vinsenta Astora. Pre nego što se vratio vozom za Njujork oko 22 časa, pristao je da razgovara sa liderima Demokratske stranke okupljenim u Bejfront parku, tokom godišnjeg skupštine Američke legije.

Ruzvelt je tamo otišao u otvorenim kolima, u pratnji gradonačelnika Majamija, Redmonda Gotjea. Stanovništvo je duž puta pozdravljalo čoveka koji vraća optimizam zemlji pogođenoj nasiljem socijalne i ekonomske krize. Okupilo se oko 25.000 ljudi, što se ne pamti u istoriji grada. Stigavši u Bejfront park, gde je nalazilo oko 15.000 ljudi, vozilo Frenklina D. Ruzvelta zaustavilo se u podnožju amfiteatra (7.000 mesta), gde su se već nalazile ličnosti poput gradonačelnika Čikaga Antona Sermaka. Masa je bila vesela, uz muzizku Američke legije. Zbog invaliditeta, koji je bio posledica poliomijelitisa, Ruzvelt je ostao da sedi u svom vozilu, izdignut na zadnjem sedištu da bi pred mikrofonom održao kratak jednominutni govor od 145 reči. Vratio je mikrofon Redmondu Gotjeu, a zatim se okrenuo kao demokratskim zvaničnicima koji su, silazeći sa bine, prilazili da mu čestitaju. Prijateljski je pozvao Antona Sermaka: „Toni, siđi da me vidiš“, rekao mu je. Gradonačelnik Čikaga je sišao zatraživši od svojih telohranitelja da ga ne prate. Novoizabrani predsednik i gradonačelnik razgovaraju tri minuta. Anton Sermak zatim odlazim udaljiujući se od predsedničkog automobila i kreće, ne ka bini, već ka masi. U tom trenutku grupa biznismena donela je Ruzveltu, koji je sedeo, dugačak telegram dobrodošlice sa potpisima 28.000 stanovnika Majamija nehotično formiravši živi štit oko predsedničkog automobila. Tada je ispaljeno 5 hitaca. Osumnjičeni da je pucao, koji se izgubio u masi, ubrzo je uhapšen. Reč je o izvesnom Đuzepeu Zangari (Giuseppe Zingara), naoružanom revolverom kalibra 32. Sa lisicama na rukama, u napola pocepanoj odeći od strane gledalaca koji su hteli da ga linčuju, odveden je u sedište policije u Majamiju. Frenklin D. Ruzvelt je bio nepovređen. Da je bilo drugačije, istorija sveta bi bila drugačija.

Bio je to poslednji put u njegovom političkom životu da ga prati neverovatno skromno obezbeđenje : samo 6 pripadnika Tajne službe i nekoliko desetina gradskih policajaca na motorima.

Gradonačelnik Čikaga Anton Sermak prvi je pogođen hicima i najteže je povređen. Metak mu je zabio u desni deo grudnog koša. Sasvim izuzetno toga dana nije nosio zaštitni prsluk : bilo je previše vlage u vazduhu i on se loše osećao izmučen stomačnom infekcijom zbog ustajale vode koju je popio u hotelu. U sred haosa koji je zavladao, Frenklin D. Ruzvelt insistirao je da ga odmah svojim vozilom preveze u bolnicu Džekson Memorial Hospital (Jackson Memorial Hospital).Na putu za bolnicu, predsednik je pokušavao da ga uteši. Sledećeg dana, Anton Sermak napustio je šok sobu i činilo se da je spašen. Ruzvelt se vractio u bolnicu i razgovarali su. “Čikago tribjun“ je preneo da mu je Anton Sermak rekao: „Drago mi je da sam bio ja umesto tebe“. Nije sugurno da je on zaista izgovorio ovu rečenicu, ali ona je kasnije urezana na nadgrobnoj ploči gradonačelnika u znak sećanja na napad u Bejfront parku.

Gradonačelnik Čikaga je preminuo je 19 dana kasnije, 6. marta, od postoperativnih komplikacija (peritonitis, gangrena, upala pluća). Ostale četiri žrtve su preživele ili su samo površinski povređene. Prisebno reagovanje novoizabranog predsednika na napad impresioniralo je Amerikance i doprinelo njegovoj već velikoj popularnosti. Optužen za ubistvo, Đuzepe Zingara je priznao je krivicu. Zbog ubistva Antona Sermaka osuđen je na smrtnu kaznu (10. marta), koja je u ovom slučaju imala da bude izvršena na električnoj stolici. U neverovatno kratkom roku, posle samo 10 dana provedenih u “hodniku smrti“, Đuzepe Zingara je pogubljen u zatvoru na Floridi u Rejfordu 20. marta 1933. Između napada i njegovog pogubljenja, prošlo je samo 5 nedelja (33 dana). Bila je to bila najbrža pravna egzekucija u istoriji Sjedinjenih Država u 20. veku.

U vezi sa ovim napadom i danas su otvorena mnoga pitanja. Istoričari se ne slažu oko dve ključne tačke: prvo, ko je bio meta ?

Frenklin D. Ruzvelt ili Anton Sermak, novoizabrani predsednik ili gradonačelnik Čikaga? Zatim, šta je bio motiv? Da li je to bilo ubistvo strogo političkog ili mafijaškog tipa? Da li je ovo bio političko-teroristički napad ili mafijaški zločin? Većina istoričara predlaže isključivo političko tumačenje napada. Prema ovoj opšteprihvaćenoj tezi, zasnovanoj na ispitivanjima i memoarima Đuzepea Zangare, motiv je jasan, a meta je nedvosmislena: Kalabrežanin je bio politički aktivista, anarhista, neodgovoran ako ne i neuravnotežen, bolovao od teškog oblika čira, živeo je kao "vuk samotnjak", kako je rečeno, pun mržnje prema "bogatima i moćnima" i želeo je da ubije predsednika Sjedinjenih Država, ma kojeg; izgleda da kod njega nije bilo nikakvog ličnog animoziteta prema Frenklinu D. Ruzveltu: „On je dobar čovek“, reći će Zingara, „ali je predsednik. » Ruzveltu je, po ovome život saučuvala samo blagovremen intervencij jedne žene iz okupljene mase Lilian Kros, koja je, udarivši atentatora torbicom po ruci promenila pravac ispaljenog metka ; o ovoj tački istoričari vode rasprave. Takođe se pretpostavlja da Đuzepe Zingara možda nije mogao dobro da cilja jer je bio izrazito niskog rasta : 1,52 metra („5 stopa“). U to vreme, policija i tajna služba su zastupale teoriju o političkom napadu koji je anarhista počinio protiv predsednika Sjedinjenih Država.

U memorandumu državnom tužiocu 1950. godine, direktor FBI-ja   J. Edgar Hoover je bio jednako afirmativan:

„Nema dokaza da je Zingara ikada posetio Čikago ili da je tamo imao rođake ili saradnike... Cela istraga pokazuje da je Zingara hteo da ubije predsednika i nisu pronađeni dokazi da je meta bio Sermak?“

Međutim, prema drugoj verziji, koja nije opštešrihvaćena, ali je ubedljivijija, prava meta atentata bio je Anton Sermak, a motiv je čisto zločinački. Brojni istoričari specijalizovani za istoriju mafije, među kojima Šajm (Scheim), Gas Ruso (Gus Russo) i Džon Vilijam Tui (John William Tuohy) su, oslanjajući se na zvanične dokumente Tajne službe, dali drugu verziju, onu koja je odmah počela da kruži Čikagom. Po njoj, Anton Sermak je bio prava meta, a Đuzepe Zingara ubica kojeg je mafija regrutovala ciljno za ovaj napad. Da bismo se u to uverili, moramo se osvrnuti na lična putovanja Antona Čermaka i Đuzepea Zangare. Ko su oni ?

Anton Sermak je izabran za gradonačelnika Čikaga 1931. godine, zvanično zbog borbe protiv organizovanog kriminala, pobedivši tadašnjeg gradonačelnika veoma korumpiranog političara Vilijama Hejla (William Hale), „Velikog Bila“ Tomsona (Thomson); pobedu je izvojevao uz diskretnu podršku mafije. Anton Sermak nije želeo da oslobodi Čikago gangstera, već da lično preuzme kontrolu nad celokupnim organizovanim kriminalom u „Vetrovitom gradu“ (Windy City). U stvari, čim je Anton Sermak izabran, mafijaši iz Preduzeća koje predstavlja Al Kapone shvatili su da ih je novi gradonačelnik prevario i da on u stvarnosti teži samo jednom cilju: da ih eliminiše kako bi ih zamenio sopstvenim kriminalnim udruženjem. Gradonačelnik je igrao dvostruku igru, njegov reketaški poduhvat već dugo je imao dve dimenzije. S jedne strane su bila Ujedinjena društva (United Societies), gotovo obavezna grupacija pivara, destilanata i prodavnica alkoholnih pića, a sa druge strane saradnja sa irskim gangsterom Rodžerom Tuijem (i njegovom braćom) specijalizovanim za kockanje i trgovinu drogom i alkoholom, koji takođe kontroliše sindikat kamiondžija Timsters (Teamsters) i koji tvrdoglavo odbija dominaciju Italijana iz Mafije. Antonu Sermaku i Rodžeru Tuiju se tada pridružuje bivši saradnik Preduzeća, gangster Tedi Njuberi (Teddy Newberry), neka vrsta preletača.

Jedina ambicija Antona Sermaka je da postane veoma bogat, i u tom cilju on želi da gornji svet (uperworld) kontroliše podzemni svet (underworld). Potpuno korumpiran, dobio je nadimak „Deset posto Sermak“ (Ten Percent Sermak) jer želi da uzme deo od svih mogućih aktivnosti, legalnih ili ilegalnih (trgovina alkoholom, ilegalno kockanje, itd.). Koristeći insajderske informacije, razvija posao u sektoru nekretnina i osiguranja. U vreme svog izbora, imao je sedam miliona dolara, što je znatna suma za sina čikaškog policajca. Anton Sermak sve više veruje u svoje šanse jer ima na raspolaganju gradsku policiju, delimično pretvorenu u privatnu miliciju. Dva tabora – Sermak/Tuoji/Njuberi protiv mafije – učestvuju u strašnom urbanom gerilskom ratu (otmice, desetine atentata, napadi). Broj ubijenih pripadnika Preduzeća nakon izbora Antona Sermaka utrostručio se za 2 godine. Štampa je svakodnevno izveštavala o ratnim scenama između italijanskih i irskih gangstera. Vrhunac ovog sukoba bio je pokušaj ubistva Frenka Nitija (Frank Nitti) u decembru 1932., rođaka i zamenika bosa u Preduzeću 31 posle Al Kaponeovog zatvaranja.

Po nalogu Antona Sermaka i Tedija Njuberija, dva korumpirana policajca iz Specijalnih snaga, Hari Miler i Henri Lang, otišli ​​su u kuću Frenka Nitija i pucali mu tri puta, u leđa i vrat iako nije bio naoružan i nije pokušao da se odbrani ili pobegne. Henri Lang puca sebi u ruku da bi izgledalo kao da je u pitanju legitimna odbrana. Nažalost, mafijaš je preživeo i zavera je otkrivena. Ovaj neuspeh uplašio je Antona Sermaka i njegove saradnike, koji znaju da im mafija neće oprostiti ovaj zločin. U pravu su: Pol „Konobar“ Rika (Paul “The Waiter“ Ricca), koji je postao bos Preduzeća, shvata da je jedino rešenje za ovaj trajni i krvavi sukob ubistvo gradonačelnika Čikaga. Anton Sermak u to vreme nosi pancir, redovno menja mesto stanovanja, štiti porodicu, povećava broj telohranitelja, a zatim i napušta Čikago (21. decembra 1932.) da bi se sklonio na Floridu, tvrdeći da mu je hitno potreban odmor i oporavak od dizenterije. Tedi Njuberi je 7. januara 1933. pronađen ubijen u Indijani.

Ko je Đuzepe Zaigara? Kalabrežanin po rođenju, proveo je pet godina u vojsci u Italiji, gde je postao snajperista (1917-1923). Potom je emigrirao u Sjedinjene Države. U Njudžerziju ga je dočekao stric. Tu je nastavio da radi kao mason i naturalizovan 1929.  godine. Te godine je uhapšen zbog trgovine alkoholom i zatvoren 7 meseci u saveznom zatvoru u Atlanti.

Na Floridu se preselio 1931. i tu postao kompulzivni kockar. Nepopravljivi kockar i gubitnik u kladionicama na trke pasa i konja, postao je dužnik mafije. Kada mu je došlo do grla, bio je primoran da učestvuje u trgovini heroinom koju vodi Dejv Jaras, saradnik čikaške mafije. Đuzepe Zingara služi kao „mazga”, prevozeći heroin sa Floride do Njujorka. Tamo je isporučio drogu lokalnim mrežama Bendžamina „Bagsija“ Sigela i Longija Cvilmana, a zatim se vratio na Floridu sa prikupljenim novcem. Đuzepe Zingara postao je gangster u rukama čikaške mafije. Čak i ako često besneo protiv „kapitalističkih predsednika i kraljeva“, nikada nije privukao pažnju po anarhističkim, komunističkim, socijalističkim ili fašističkim aktivnostima ili izjavama. Izjašnjavao se kao republikanac. Kada Pol „Konobar“ Rika zatraži od Dejva Jarasa da mu pronađe pomoćnika za ubistvo Antona Sermaka, čije je prisustvo najavljeno u Bejfront parku 15. februara, gangster zna da ima savršeno korisnog idiota za ovu ulogu u ličnosti Đuzepea Zingare. Mafija stavlja posao u njegove ruke, ponudu koju ne može da odbije: mora da ubije Antona Sermaka ako ne želi da bude mučen i ubijen; takođe mu je obećano da njegova majka neće biti napuštena ako bude uhvaćen posle atentata. Ako ga ne ubije policija ili ljuta rulja, moraće samo da glumi ludilo, što će ga spasiti smrtne kazne u ovoj liberalnoj južnoj državi. Dan pre atentata, 14. februara, Đuzepe Zingara je u Majamiju kupio revolver kalibra 32 mm i deset metaka za trideset dolara.

Na dan napada 15. februara, Đuzepe Zingara je iznajmio sobu u Bostik hotelu (Bostick Hotel), koji se nalazi na jugu Majamija u blizini Bejfront parka. Tu je ostao do večeri; u međuvremenu je dugo posmatrao mesto: ulaze i izlaze, dolaske i odlaske u holu. Kasnije niko neće moći da shvati kako je Đuzepe Zingara saznao da će Anton Sermak, prijatelj vlasnika, muža i žene Horacija i Mej Bostik, odsesti u tom hotelu.

Obavestili su ga nalogodavci. Mej Bostik je kasnije izjavila Tajnoj službi da je uverena da je Kalabrežanin želeo da ubije gradonačelnika Čikaga.

U Bejfront parku, uprkos gužvi, Đuzepe Zingara uspeo je da se pozicionira otprilike osam do deset metara („25-30 stopa“) od novoizabranog predsednika. Podignut na zadnjem delu svog vozila, kao što smo videli, on je bio potencijalno savršena meta. Za mnoge svedoke događaja, Đuzepe Zingara je pucao u pravcu Antona Čermaka, a ne FrenklinaD. Ruzvelta koji je ipak bio laka meta, posebno za snajperiste obučenog u vojsci. Međutim, ako je verovati Kenetu Olsopu (Kenneth Allsop) u knjizi The Bootleggers i Semu Đankani kada se poverava svom bratu Čaku, Đuzepe Zingara je bio samo „glineni golub”. U gomili, u blizini Kalabrežanina, nalazi Al Kaponeov čovek koji puca u Antona Sermaka i ranjava ga kalibrom 45, a zatim uspeva da pobegne koristeći zabunu. Pravi strelac stoga nije Đuzepe Zingara koji jednostavno služi kao mamac za odvlačenje pažnje. Prema Semu Đankani, to je na kraju „lepa i uredna“ operacija („lepo i uredno“), a antikapitalističke opaske Đuzepea Zangare su samo dimna zavesa namenjena da prikrije njegovu pravu metu, a njegova odanost mafiji je tada sakriven od samozadovoljne i korumpirane policije.

Očigledno, mafija nema nameru da ostavi Đuzepea Zangaru u životu nakon napada. Pol „Konobar“ Rika delegira dvojicu svojih saradnika, „Tri prsta“ Džejka Vajta i Frenkija Rija, nosioce policijskih znački iz grada Cicerona (predgrađe Čikaga). U konfuziji nakon napada, moraju da eliminišu Đuzepea Zangaru. Nisu to uspeli da učine zbog trenutne mobilizacije policijskih snaga i gužve nakon pucnjave. Kasnije se pojavljuje nejasan eho ove prekinute epizode. Tokom svog prvog ispitivanja nakon hapšenja, šerif Hardi postavlja neugodno pitanje Đuzepeu Zangari:„Džo, rekao si nekome da ako ne ubiješ predsednika večeras, tvoji prijatelji će te ubiti sutra. Da li si to zaista rekao?“

Kalabrežanin brzo poriče. Nakon napada na Džekson Memorijal bolnicu, novoizabrani predsednik je ukazao Tajnoj službi koja ga obezbedjuje da niko od žrtava pucnjave nije bio blizu njega, već pored gradonačelnika Čikaga i da je tokom njegovog 8-minutnog govora, niko nije pucao na njega. Frenklin D. Ruzvelt će u stvari ostati uveren da je Đuzepe Zingara bio gangster koji je ciljao gradonačelnika Čikaga, a ne njega. Anton Čermak u svom bolničkom krevetu misli isto: uveren je da je on bio meta, a ne predsednik. Dakle, kada je njegova sekretar stigao iz Čikaga da čuje novosti, Anton Sermak mu je spontano rekao: „Znači, živ si! Mislio sam da su možda i tamo (u Čikagu) pucali na kancelariju“.

Dok tezu o političkom atentatu na izabranog predsednika danas osporavaju stručnjaci za istoriju mafije, nju je u ono vreme osporavao i novinarska zvezda Volter Vinčel (Walter Winchell). Vinčel uspeva odmah posle napada da sretne Đuzepea Zingara koji mu otkriva da je gradonačelnik Čikaga zaista bio meta, da je mafija nalogodava. i da bi u slučaju neuspeha Anton Sermak bio ubijen prilikom otvaranja gradskog međunarodnog sajma u maju 1933. Novinar ne može da objavi informaciju, jer njegovi urednici smatraju da ona nije dovoljno potkrepljena dokazima. Takođe, pažnju zaslužuje svedočenje Leonarda Čepmena (Chapman), direktora zatvora Rejford u kome je zatvoren Đuzepe Zingara i jednog od njegovih retkih posetilaca. Prema njegovim memoarima, poslednje reči Đuzepea Zangare kada je umro bile su: "Viva Italia!“, “Viva Camorra! Goodbye all poor people everywhere!"

Leonard Čepmen pita:

„Prvo, da li je zaista pokušavao da ubije predsednika ili gradonačelnika Čikaga Sermaka? /.../

Drugo, da li je bio deo bande koja je planirala da ubije novoizabranog predsednika?

Treće, da li je on bio agent neke strane sile? Ili član Kamore?

Ipak, ne smemo pogrešno razumeti značenje reči „Kamora“ koja u to vreme često nejasno označava sve italijanske kriminalne organizacije izvan Napulja, uključujući i Koza nostru na Siciliji i u Sjedinjenim Državama. Zanimljivo je primetiti kako istoričari i politikolozi lako prihvataju tezu o pokušaju političkog atentata na Frenklina D. Ruzvelta, dok se stručnjaci za istoriju organizovanog kriminala uglavnom smatraju da je reč o mafijški motivisanom atentatu na gradonačelnika Čikaga. Međutim, čak i da je teza o napadu na izabranog predsednika tačna, iznenađujuće je slepilo ovih autora, koji a priori isključuju svaku mogućnost mafijaškog motiva atentata na Frenklina D. Ruzvelta. Zaista, njegova „dvostruka igra“ – da upotrebim engleski naslov knjige Čaka i Sema Đankane (Chuk and Sam Giancana) – tokom i posle Demokratske konvencije juna-jula 1932. mogla je da predstavlja odličan motiv za „divan leš“, kao što su govorili Italijani.

Šta god da je bio cilj i motiv, afera Sermak-Zingara je važna jer je, kao što ćemo videti, bogata poukama važnim za razumevanje atentata koji će se dogoditi tri decenije kasnije : na Džona F. Kenedija u Dalasu (1963), a zatim Roberta Kenedija u Los Anđelesu (1968). Zaista postoje operativne metode pune poučnih lekcija...

Sutra : Pakt s mafijom u službi pobede sa nacističkom Nemačkom\