Nestašice lekova u Francuskoj i u EU: Države podređene farmaceutskoj industriji i direktivama Evropske komisije

U Francuskoj je „broj lekova kojih uopšte nema u zalihama - ogroman. Sve nam nedostaje“, izjavio je ovih dana Pjer-Olivije Vario, predsednik Unije sindikata farmaceuta (USPO). On je dodao da se preduzeća bore da isporuče osnovne lekove kao što je amoksicilin, antibiotik koji se široko propisuje deci za borbu protiv niza bakterijskih infekcija.

On je dodao da na policama apoteka nedostaju i paracetamol kao i "lekovi protiv visokog pritiska, protiv dijabetesa ili lekovi protiv raka".

Lekovi i profit 

Prema podacima francuske Nacionalne zdravstvene agencije, postoji rizik od nestašice za tri hiljade lekova. Trenutno, prema istom izvoru, u zalihama nema 90 lekova, a 124 leka postoje u zalihama ali u nedovoljnoj količini. Na listi od sto lekova koji nedostaju 21 lek je namenjen lečenju od infekcija, 19 su lekovi protiv obolenja nervnog sistema, 14 su antikancerogeni lekovi i imunomodulatori, 9 su lekovi za bolesti srca…

Lekari iz odelenja za reanimaciju pariske bolnice Biša upozorili su da im manjkaju antibiotici jer farmaceutka industrija daje prednost finansijski profitabilnijim lekovima protiv širokog spektra bakterija. Lekovi koji deluju protiv takozvanih bolničkih bakterija koje su vrlo rezistentne – više se ne proizvode jer se manje koriste – izjavio je načelnik u ovoj bolnici.

Jedan od najupečatljivijih primera je BeSeŽe vakcina protiv tuberkuloze koja se od 1970. sa odličnim rezultatima upotrebljava protiv kancera bešike direktnim ubrizgavanjem u ovaj organ. Od 1994. farmaceutski gigant Sanofi je jedini proizvođač ovog leka. Kada je ova firma, koja inače prima namenske subvencije od francuske države, 2017. godine „naišla na teškoće“ – obustavila je proizvodnju Be Se Že vakcina u svojoj fabrici u Kanadi. Nije joj se isplatilo da proizvpdi nešto što nije donosilo veliku dobit. Francuski lekari ostali su bez rešenja. Sada je jedini proizvođač jedna relativno mala nemačka farmaceutska firma. Dok ona nije počela da snabdeva francuske bolnice, ovdašnji lekari priznaju ono što mnoge šokira: za vreme nestašice birali su pacijente i davali spasonosnu terapiju samo onima „kojima je bila najpotrebnija“.

Sličan je primer sa lekom koji se daje pacijentima posle transplantacije organa (belatacept) jer je jedini proizvodjač BMS izmenio svoju proizvođačku šemu i smanjio količinu proizvedenih lekova. Sada broj pacijenata koji dobijaju ovaj lek ne može da pređe dve hiljade kakve god da su realne potrebe.

Kina, „jedina apoteka“

Nestašica takozvanih baznih lekova, za koju smo već imali prilike da čujemo u vreme pandemije, nije ograničena samo na Francusku. Ona pogađa većinu evropskih zemalja, kao i Sjedinjene Države i Kanadu.

Ključni uzrok nestašica lekova u bogatim zemljama EU proističe iz činjenice da su proizvodnja lekova i snabdevanje lekovima podređeni neoliberalnom načelu „tržište se samo organizuje“, pri čemu su i lek i zdravlje ljudi obična roba kao i svaka druga.

Ovo načelo upisano u Lisabonski ugovor, koji ima ulogu ustava EU, podrzumeva da se farmaceutska industrija rukovodi isključivo logikom rentabilnosti i zarade, a da pri tom države ne mogu da utiču na njene odluke jer se država, po neoliberalnoj doktrini, ne meša u ekonomiju.

Svaki proizvođač lekova kupuje zato sirovinu (aktivnu supstancu) isključivo tamo gde je ona najjeftinija. Rezultat: 80 odsto aktivne supstance za lekove u Evropi dolazi najvećim delom iz Kine i manjim delom iz Indije.

Kina je tako postala jedina apoteka u globalnom neoliberalnom selu. Nameće se pitanje šta će se desiti ako se Kina (politički) naljuti ili ako značajno porastu potrebe njenog stanovništva za lekovima kako je to bio slučaj u vreme pandemije kada je naglo porasla potreba za medicinskim maskama?

Devdesetih godina prošlog veka aktivne supstance za lekove još su se proizvodile u Evropi i to uvek u blizini mesta proizvodnje i pakovanja lekova. Ugovorom iz Mastrihta 1992. godine uvodi se Evropska unija i “tržište koje se samo organizuje”. Velike farmaceutske grupe počinju tada da iseljavaju proizvodnju u zemlje Azije, pre svega u Kinu i Indiju gde su troškovi proizvodnje bili zantno niži jer su norme i plate zaposlenih bile „pogodnije“. 

Stara upozorenja – bez rezultata

U isto vreme, državne administracije EU počinju sa merama štednje u domenu zdravstva.

Ovde dolazimo do drugog ključnog uzroka nestašica lekova. Reč je o pravilu da patent za svaki lek donosi dobit vlasniku „samo“ tokom prvih dvadeset godina. Posle toga taj lek postaje zapravo nerentabilan.

Veliki proizvođači lekova zato ne žele da proizvode takozvane generičke lekove – iako su ti lekovi odlični i korisni, oni su isuviše “stari” da bi donosili profit. 

Sasvim logično, farmceutska industrija okrenula se zato razvoju novih lekova i patenata za te lekove koji će joj sledeće dve decenije donositi veliki profit, a zapostavila je proizvodnju starih lekova čiji su patenti postali javna svojina, iako oni imaju stratešku važnost.

Francutska ekonomistkinja Natali Kutine, stručnjak za strategiju farmaceutskih firmi, objasnila je za ovdašnje medije da je ovaj proces išao uporedo sa procesom “finansijarizacije” farmaceutske industrije. Farmaceutska preduzeća bila su pod sve većim pritiskom svojih akcionara među kojima su u prvoj liniji - veliki investicioni fondovi kao Blek Rok, na primer, objasnila je Kutin.

Rečitu ilustraciju za ovu analizu nalazimo u podacima iz izveštaja koji je Observatorija za transparentnost u domenu lekova podnela u martu prošle godine Evropskom parlamentu.

“Između 1999. i 2017. godine u 11 najvećih farmaceutskih preduzeća profit je povećan za 44 odsto - sa 34 na 50 milijardi dolara. Dividende su se utrostručile – sa 20 milijardi skočile su na 71 milijardu dolara. Eksplozija dividendi u odnosu na profite i činjenica da su u 2017. dividende veće od profita govori da je strateška orjentacija upravljena ka profitu akcionara“, zaključuje Observatorija za transparentnost.

Za neke sirovine za lekove (aktivne supstance) postoji samo jedan jedini snabdevač na svetu, a do nestašice može da dođe tim pre što većina proizvođača lekova ograničava svoje zalihe kako bi smanjila troškove njihovog održavanja.

Sadašnje stanje je takvo da se više bolnica udružuje prilikom poručivanja lekova kako bi zbog veće klličine dobile nižu cenu. Posledica ovoga je da se bolnice okreću uvek jednom te istom proizvođaču. To je rizično po zdravstvenu bezbednost jer nema alterantivnog proizvođača ukoliko ovaj prvi iz nekog razloga zakaže.

Francuski mediji sada prenose da je Nacionalna akademija apoteka upozorila, učestvujući na jednom seminaru još 2011. godine: „Političari koji donose odluke treba da znaju i da budu svesni problema vezanih za globalizaciju. Treba apsolutno da budu svesni rizika da dođe do nestašica i do gubitka kompetencije na evropskoj teritoriji. Evropa je postala potpuno zavisna od inostranstva. Postali smo krhki“, rekao je pre 12 godina jedan od učesnika seminara, a podsetili su ovih dana ovdašnji mediji.

Direktove EU za razaranje zdravstvene zaštite

Država je reagovala brojnim planovima koji su ostali mrtvo slovo na papiru. I tako je Francuska stigla u situaciju koju stručnjaci sada ocenjuju kao „strašnu“. Ova situacija može se sažeti u četiri elementa: prvi je izmeštanje proizvodnje sirovina za lekove van EU; drugi – orjentacija farmaceutske industrije isključivo na profit i zadovoljavanje očekivanja akcionara; treći je takozvana racionalizacija troškova za javno zdravstvo i izbegavanje farmaceutskih firmi da proizvode jeftine generičke lekove kojima je istekao patent i ne donose više profite; četvrto – sve veća potražnja za lekovima s obzirom da svaki drugi čovek na svetu, navodno, uzima svakodnevno bar jedan lek dok se to 2005. godine moglo reći za svakog trećeg čoveka (prema podacima američke firme Ikvia, specijalizovane za zdravstvene podatke).

Što se nestašica više oseća, više i raste pritisak bar ovde u Francuskoj da se nađe rešenje. Nedavno su u pariskom dnevniku Le Monde brojni medicinski stručnjaci potpisali poziv vladi da osnuje državno preduzeće za domaću proizvodnju lekova. U Senatu je u toku izrada izveštaja o „pogoršavanju nestašica lekova“ i o tome „šta je izabrala francuska farmaceutska industrija“ koja, i pored ogromnih profita, dobija namenske državne subvencije.

Povodom nestašica lekova u državama EU oglasila se krajem januara i Evropska agencija za lekove koja je u umirujućem tonu naglasila da je jedan od uzroka nestašica i činjenica da se sezona virusnih obolenja uklopila sa kovidom-19. Agencija, takođe, daje utešno objašnjenje da u većoni slučajeva postoje alternative nedostajućim lekovima.

Iako je zdravstvo država članica EU formalno domen suverenih država članica, Evropska komisija u poslednjih 15 godina nije prestala da izdaje direktive zemljama EU u kojima izričito traži da smanje troškove za zdravstvo. http://www.balkanmagazin.net/zdravlje/cid142-237489/sta-je-obelodanila-epidemija-kako-je-eu-sistematski-unistavala-javno-zdravstvo-drzava-clanica

U skladu sa tim direktivama Francuska je 2009. temeljno počela da razara nekada najbolji javni zdravstveni sistem na svetu, uvodeći menadžere da upravljaju bolnicama i rukovodeći se isključivo tržišnim, a nimalo zdravstvenim kriterijumima.