Nemački Di Cajt o štrajkovima u Evropi: Zaposleni ne traže evro više već je na delu borba za demokratizaciju rada?

Francusku prete da paralizuju štrajkovi protiv penzijske refrme koja je ujedinila sve sindikate i dve trećine stanovništva protiv vladine politike. Istovremeno, Veliku Britaniju potresa najveći talas štrajkova od vremena premijerke Tačer (od 1979. do 1990.). U Nemačkoj su poštari protestovali, polovinom februara autobusi su prestali da saobraćaju u Esenu i Kelnu, a aerodromi bili paralizovani… Nešto se dešava u Evropi iako se o tome mnogo ne govori, zaključuju autor članka u nemačkom Di Cajtu.

Ovo bi mogao biti samo početak, smatraju u sindikatima, a Mittelstandsunion (nemačka organizacija poslodavaca) zahteva zato ograničenje prava na štrajk – izveštava ovaj list.

Zanemaren protest za demokratizaciju sveta rada

Velika Britanija je preuzela vođstvo: konzervativna vlada je predložila zakon koji dozvoljava određenim poslodavcima da nametnu minimalnu uslugu svojim zaposlenima u slučaju štrajka.

Di Cajt zaključuje da ovde nije reč o tome da zaposleni traže koji evro više već da je u Evropi na delu borba za demokratizaciju sveta rada.

Štrajkači i demonstranti zahtevaju ništa manje nego da imaju pravo da utiču na odluke o visini plata, o uslovima rada, na pravila i procedure kojima podležu. Odbijaju da se obećanje o demokratiji i samoopredeljenju – primenjuje samo prilikom glasanja već zahtevaju da se to odnosi i na svet rada – prenosi Di cajt.

Njihovi protivnici, kako sindikat poslodavaca tako i britanska vlada, žele da ih pritegnu.

Zanimljivo je da je ova dimenzija gotovo potpuno zanemarena u javnoj debati. Štrajkovi i demonstracije se ne tumače kao vid protesta protiv nedostatka demokratije u suštinskoj oblasti života – oblasti rada, već (posebno u francuskom slučaju) kao neka vrsta zastarelog folklora, u najboljem slučaju kao borba za očuvanje nekog konkretnog finansijskog dostignuća – analizira Di cajt.

Podanici u (privatnoj) fabrici

Zar nije zanimljivo? Stalno smo zabrinuti za nivo demokratije u svetu, ali generalno pri tom zanemarujemo posao, kome odrasli posvećuju većinu svog života: svet rada je slepa tačka demokratije– smatra nemački list i podseća da je američka filozofkinja Elizabet Anderson 2017. Godine  napisala knjigu : „Kako poslodavci upravljaju našim životima (i zašto ne govorimo o tome)”. Ona odbacuje ideju da bi liberalno tržište rada, na kojem svako može slobodno da monetizuje svoju radnu snagu, moglo da bude područje samoopredeljenja:

„Rečeno nam je da imamo izbor između slobodnog tržišta i državne kontrole, dok većina odraslih većinu svog radnog veka provodi pod trećim režimom: režimom privatne vlade“.

Privatno znači da pravila koja donosi kompanija u potpunosti izmiču demokratskoj debati, da ne spadaju u javnu sferu već u privatni domen kompanije. Slobodni građani se tako pretvaraju u podanike čim uđu u fabriku ili kancelariju.

Industrijska demokratija

Di Cajt prensi i viđenje nemačkg politikologa Martina Hopnera koji opisuje - u januarskom broju Merkura, najstarijeg nemačkog kulturnog časopisa - “drugi stub“ demokratije na sledeći način:

„Pored učešća građana, postoji i učešće ekonomskog građanina, pored predstavničke demokratije, postoji i industrijska demokratija.”

Ali taj model više ne funkcioniše na taj način. Danas je samo jedno od dva radna mesta pod kolektivnim ugovorom, u poređenju sa tri od četiri, 1996. godine. Kolektivni ugovori su Građanski zakonik sveta rada. Bez njih, radnik može da računa samo na sebe. Erozija participacije kroz kolektivne ugovore doprinosi nazadovanju demokratije“, analizira Martin Hopner.

Pošto nam nedostaje kvalifikovano osoblje, zašto jednostavno ne promenimo posao kada nam se naš ne sviđa? Jer to ne može biti kolektivni, demokratski dogovoren odgovor, već individualni odgovor. Promena posla je utoliko lakša ako ste fleksibilni, mladi i dobro obučeni. Profili koji nisu traženi ili nisu mobilni iz ličnih razloga, na milosti su privatne vlade svog poslodavca. Oni prelaze „sa statusa ekonomskih građana u status pomoćnih lica na tržištu“, nastavlja Martin Hopner. „Kada to vidite kao demokratsku regresiju samu po sebi, to potpuno menja celu sliku – a posebno prirodu poželjnih kontramera.”

Novi radnički pokret

Zašto odbijamo da vidimo ovu regresiju? Zašto je tretiramo kao sporednu temu? Zato što se i dalje držimo predindustrijske koncepcije tržišta - zaključuje Elizabet Anderson.

Osnivač moderne ekonomije Adam Smit (1723 –1790)  i više levičarskih teoretičara (po našim trenutnim standardima) verovali su da će u društvu slobodnog tržišta skoro svi biti samozaposleni. Nisu videli kako dolaze ogromne fabrike i njihove armije radnika i zaposlenih. Zamišljali su društvo nezavisnih u kome niko ne bi dominirao, egalitarnu utopiju u kojoj se ništa ne sme kolektivno pregovarati, pošto niko nema moć nad drugima – piše Di Cajt.

“Industrijalizacija, sa svojim zaposlenima koji moraju da prodaju svoju snagu i svoje radno vreme, jeste poništila ovu nadu ali nije i ideju tržišnog društva, dodaje Elizabet Anderson. Rezultat:

„Današnji svet rada zasnovan je na modelu sveta koji zanemaruje odnos između zaposlenih i poslodavaca, u kojem većina nas živi.  Preko štrajkova, demonstracija i rastućeg novog radničkog pokreta to je postalo očigledno. Nije u pitanju šaka evra za plate ili penzije – u pitanju je demokratija“.