Kuća od karata se ruši: bliskoistočne domine neće prestati da padaju u Siriji

Pad grada Alepa u ruke sirijskih pobunjenika nekoliko dana nakon prekida vatre u Libanu i debakla Hezbolaha, samo potvrđuje poraz „osovine otpora“ na čelu sa Iranom i pojavu „novog Bliskog istoka“. Dokle će taj talas dosegnuti? - pita ko-urednik libanskog dnevnika L’Orient-Le Jour https://www.lorientlejour.com/article/1437767/le-domino-regional-ne-sarretera-pas-en-syrie.html, prenosi Courrier international https://www.courrierinternational.com/article/analyse-un-chateau-de-cartes-s-effondre-le-domino-au-moyen-orient-ne-s-arretera-pas-en-syrie_225184 u pregledu štampe i objavljuje tekst u celini:

Svi lideri u regionu imaju razloga za strah

A onda se odjednom sve ubrzalo. Sve je izgledalo tako krhko. Svi zidovi su napukli. I sve je postalo moguće. Zemljotres od 7. oktobra 2023. godine na kraju je potresao ceo region. Uprkos svojoj snazi, udarni talas nije bio trenutan. Ali kako su nedelje prolazile, njegovi udari su bili još jači i shvatili smo u kojoj meri je operacija “Al-Aksa Poplava” opravdala svoje ime.

Iran je 13. aprila prvi put u svojoj istoriji izvršio direktan napad na svog glavnog neprijatelja. Sukob je odjednom dobio drugu dimenziju. Izraelsko-iranski rat je izašao iz senke. A nekoliko meseci kasnije, Benjamin Netanjahu je najavio, po hiljaditi put u istoriji regiona, dolazak „novog Bliskog istoka“.

On se oblikuje usred ruševina. Kuća od karata se iznenada ruši, dok su sporije i dublje mutacije i dalje na delu. Još nismo videli sve posledice zemljotresa od 7. oktobra. Još uvek nemamo pojma koliko će vremena trebati regionu da ga izdrži, niti kakve će talase, ili čak nove potrese izazvati.

Već sada možemo da tvrdimo da niko, svako u  različitoj meri, neće biti pošteđen. Želja Izraela da slomi iransku osovinu u tako krhkom regionalnom kontekstu i u tako neizvesnom međunarodnom poretku, preraspoređuje sve karte.

Kako je najavio Benjamin Netanjahu, prekid vatre u Libanu nije kraj rata već početak nove faze koja može dovesti do brojnih scenarija koji su se činili malo verovatnim, čak i nezamislivim, pre nešto više od godinu dana. Svi lideri u regionu imaju razloga za strah, jer niko, uključujući i samog Netanjahua, nije u stanju da kontroliše oluju koja traje.

Sirija: ka padu režima?

Bašar el-Asad je imao širok osmeh kada se vratio u Arapsku ligu u maju 2023. On je pobedio u ratu prodavši svoj suverenitet Rusiji i Iranu. Ugušio je pobunu zahvaljujući pomoći ovih dragocenih saveznika i napuštanju „prijatelja Sirije“. Čovek čiji je pad najavljen 2011. godine dokazao je da mu je vreme najbolji saveznik i da će ceo svet, u ime svetog principa realpolitike, na kraju zaboraviti sve počinjene strahote.

Tada je Jahja Sinvar, bilo da je bio ohrabren ili ne od strane svojih iranskih saveznika, odlučio da poruši sve zastitne nasipe. Vlast u Damasku je od tada učinila sve da je poplava ne odnese, nakon što joj je Tel Aviv od prvog dana pretio da će skočiti ako Damask pomeri i mali prst. Napustio je one koji su ga spasili i nestao kada je Hezbolahu i Iranu bio najpotrebniji. Ali to nije bilo dovoljno. Talas je bio previše jak, a njegova tvrđava previše krhka. A onaj koji „nikada nije oprostio Hamasu što je nekada podržao sirijsku revoluciju“, prema uverenjima lidera Hezbolaha, sada je vraćen godinama unazad, u vreme kada je opstanak njegovog režima bio direktno ugrožen ali on više ne može da računa na Hezbolah i Iran da mu pomognu.

Regionalne situacija je i ironična i tragična. Napad Hamasa je naterao Hezbolah da otvori front podrške koji je doveo do ubistva Hasana Nasralaha i nezabeleženog slabljenja proiranske milicije u Libanu i širom regiona. Iranski režim je ogoljen, Rusija je zaokupljena Ukrajinom, a sirijski pobunjenici i džihadisti, možda podstaknuti Turskom, iskoristili su priliku da ponovo zauzmu Alep, osam godina nakon što su proterani silom.

Strah od porasta džihadizma

Priroda ne podnosi prazne hodove, na Bliskom istoku čak više nego drugde. Sa oslabljenim saveznicima, pobeda sirijskog predsednika konačno je izgleda ono što je uvek bila: laž u koju su svi poverovali iz neznanja ili samozadovoljstva. Bašar je haos od prvog dana i iluzorno je misliti da se Sirija može stabilizovati sve dok je on na vlasti.

Međutim, sirijski teren je previše nestabilan da bi bila moguća bilo kakva predviđanja. Drugi gradovi i regioni mogu pasti, ali izgleda prenagljeno predviđati pad režima, koji i dalje može da računa na rusko bombardovanje, kao i na strah koji je kod  manjina ili zapadnih i arapskih sila, izazvao Hai'at Tahrir Al-Sham (naoružana islamistička grupa koja tvrdi da je zauzela Alepo).

Ko je spreman da pusti džihadističku grupu, koja je obećala umerenost, ali koja ostaje suštinski radikalna, da osvoji čitave delove Sirije?

Ponašanje grupe, uključujući i njene saveznike koji ne dele njenu ideologiju, biće jedno od glavnih pitanja narednih nedelja. Ali osim sposobnosti Rusije da uguši pobunu ili da pregovara sa Turskom, čini se da je drugi ključ opstanka sirijskog režima u rukama američko-izraelskog para: kako oni percipiraju događaje? Da li su spremni da učestvuju u slabljenju, ili čak padu Bašara el Asada da ukloni Siriju iz iranske zone uticaja? Sve je vrlo nejasno i čini se da su svi prevaziđeni događajima.

Najverovatniji scenario bi mogao bi biti ubrzanje rasparčavanja Sirije  – koje je već godinama u toku – sa nekoliko bitaka koje se istovremeno odvijaju u različitim  oblastima. .

„Pax israeliana“?

Ali regionalne domine neće prestati da padaju u Siriji. Sa dolaskom Donalda Trampa na vlast, teško je videti šta bi moglo stati na put izraelskim planovima da preoblikuju region. Izrael ne može da gradi, upravlja ili stabilizuje. Pax Israelina je iluzija, Pax Americana je duh prošlosti. Ali par može promeniti pravila igre i naterati sve igrače da ih se pridržavaju, ne na političkom već – što je lakše – na vojnom planu.

Ništa nije isključeno. Pošto je Hezbolah veoma oslabljen i protivvazdušni odbrambeni sistem uništen u Iranu, mogućnost napada na nuklearna postrojenja iranskog režima postaje ozbiljna.

Prošli su dani kada je iranska osovina bila najaktivnija i najuticajnija sila u regionu. Svuda će se povlačiti. Svuda će biti u vidokrugu izraelsko-američkog para. Ne zna se, međutim, u kojoj meri se to može odraziti na političku realnost: u Libanu, Iraku ili Siriji, čini se da niko nije spreman da u potpunosti preuzme vlast od Irana.

Da li su Benjamin Netanjahu i Donald Tramp spremni da se oslone na nešto drugo osim na silu? Može li njihova politika svršenog čina stvoriti nešto drugo osim haosa?

Nije samo Iran zabrinut. Kako će Jordan reagovati ako Zapadna obala bude pripojena? Da li će Hašemitsko kraljevstvo moći da pobegne od tornada? Šta je sa Egiptom, ako se etničko čišćenje nastavi u Gazi i Trampova administracija stavi svu svoju težinu na prisiljavanje Abdela Fataha Al-Sisija da otvori svoju granicu sa enklavom?

Šta je sa zemljama Zaliva, pre svega Saudijskom Arabijom? Vizija Mohameda bin Salmana 2030. zasnovana je na stabilnom i prosperitetnom regionu. Kako se ona može ostvariti u takvom kontekstu? Kako Saudijska Arabija može da izbegne šokove moguće izraelsko-američke operacije u Iranu?

Liban: opasnost od građanskog rata?

Regionalni poredak prolazi kroz transformaciju u vreme kada se menja i sam međunarodni poredak. Ovaj prelaz može biti dug, nasilan i rastrgan između kontradiktorne dinamike. Pogotovo što se dešava u vreme opšte radikalizacije – što ne treba potceniti – sa mogućim povratkom sektaške mržnje između sunita i šiita i nadmetanja fundamentalističkih projekata:  izraelskih, turskih ili iranskih.

Gde je Liban u svemu ovome? Kako ova mala zemlja, tako prijemčiva za spoljne događaje, može da preživi sve ove kataklizme? Slabljenje Hezbolaha očigledno otvara političku igru. Tim pre ako ovo bude praćeno povlačenjem iranske osovine u Siriji.

Hezbolah je izgubio jug, koji će sada biti pod izraelsko-američkim nadzorom. Niti može tvrditi da je regionalni igrač. Ali kako možemo koegzistirati sa partijom severno od reke Litani kada ona šalje kontradiktorne signale? Kada njeni mediji destiliraju narativ „mi“ protiv „njih“ koji ima za cilj da kapitalizuje strah i podele kako bi sprečio da se gnev zajednice okrene protiv ove političke stranke? Kako možemo učiniti oružje neoperativnim, a da ne izazovemo novi građanski rat?

Liban ne može biti ostrvo usred regiona u plamenu. On takođe nema sredstava, pa čak ni volje, nažalost, da bude bilo šta drugo do pion na ovoj velikoj šahovskoj tabli.