STRIP JE PISANJE SLIKE I CRTANJE REČI

Knjiga eseja Aleksandra Manića nazvana "Strip, pisanje slike i crtanje reči" (Informatika, Beograd, 2024) namenjena je čitaocima i ljubiteljima 9. umetnosti koji bi želeli bolje da razumeju strip, da ga analiziraju, da saznaju više o mediju, tehnikama i metodama – od scenarija, preko kompozicije, kadriranja, montaže, do crteža i kolora, kao i o delatnostima koje okružuju strip stvaralaštvo. Manićev esej o stripu ima multidisciplinarni pristup i razmatra tehniku, strukturalnu analizu, kritiku, izdavaštvo, tržište albuma i originalnih tabli. Esej je pisan jednostavnim jezikom i sadrži mnoštvo primera, mišljenja, analiza i navoda najvećih evropskih majstora 9. umetnosti. Knjiga sadrži stotinak kadrova, tabli i ilustracija srpskih, hrvatskih i slovenačkih autora.

U Francuskoj, zemlji stripa

Aleksanda Manić, autor knjige, napustio je Beograd pre 40 godina i otišao za Pariz, a potom za Njujork gde se bavio antikvarskim poslom i trgovinom. Uporedo sa tim, on se bavio publicističkim radom i novinarstvom. Specijalnost su mu strip i slikarstvo. U različitim srpskim medijima objavio je oko 400 eseja, kritika i prikaza stripova kao i delatnosti vezanih za ovu umetnost. Autor je knjige "Značenje ikona – slika duhovne stvarnosti" (Informatika, Beograd, 2021).

Po njegovim rečima, stripove čita od malih nogu, ali u ozbiljniji pristup ovoj umetnosti ušao je kroz poznanstvo sa strip autorima u trenutku osnivanje društva ljubitelja naučne fantastike "Lazar Komarčić" u Beogradu i potrage za čovekom sposobnim da nacrta oznaku budućeg društva. Tako se, 1981. godine, u Mažestiku upoznao sa strip autorima Beogradskog kruga 2: Askaniom Popovićem, Željkom Pahekom, Slobodanom Ivkovim, Vladom Vesovićem, Rajkom Miloševićem Gerom, Draganom Bosnićem, Draganom Savićem, Bojanom Ðukićem, Darkom Perovićem, Dušanom Reljićem, Ratomirom Petrovićem Racom… Postavši redovan slušalac za stolom strip crtača u Mažestiku, listajući sa njima strane albume, Manić je saznavao najneverovatnije stvari u vezi stripa, scenarija, kadriranja, montaže, tehnike...

Po odlasku za Pariz, Manić je sa sobom poneo i hrpu fotokopiranih tabli autora Beogradskog kruga 2. Obilazio je pariske redakcije i sretao se sa legendarnim urednicima i autorima. Krajem 1986. godine prodao je dva kratka stripa Željka Paheka prestižnom strip časopisu "Fluid glasijalu" koji tada nije objavljivao strane autore.

Po povratku iz Njujorka, Manić se video sa Enkijem Bilalom i sa njim se dogovorio o organizaciji smotre strip autora iz zemalja bivše Jugoslavije. Izložba, pod imenom "1h59", okupila je 50 autora i bila je postavljena 2000. godine u okviru 27. Angulemskog strip festivala. Odmah potom, u Kulturnom centru Jugoslavije u Parizu, Manić je postavio izložbu "Savremeni srpski strip", a nešto kasnije izložbu ex-YU stripa "Nastaviće se…" u okviru prvih sarajevskih Evropskih književnih susreta. Ta izložba bila je i prva kulturna manifestacija u Sarajevu na kojoj su učestvovali umetnici iz svih bivših jugoslovenskih republika.

Po njegovim rečima, tada je i pomislio na pisanje jednog teksta posvećenog temi "Sve što ste oduvek želeli da saznate o stripu, a niste imali koga da pitate, jer se u Mažestiku više niko ne sastaje". Knjiga je, međutim, morala da sazri i da nađe svoj put i oblik.

Tehnika stripa

Manićev esej je podeljen u tri celine. U prvom delu, nazvanom "Kako nastaje strip", autor obrađuje medijsku specifičnost stripa i "tehnički" aspekt stvaranja kroz 30 jedinica koje čine okosnicu u strip stvaralaštvu – od pisanja scenarija, preko narativnih postupaka, planova, enterijera, eksterijera, kretanja, kadra, kompozicije, montaže, sve do crtanja i kolorisanja. Svaka jedinica je ilustrovana sa jednim ili više kadrova iz različitih stripova.

Na samom početku, Manić objašnjava da je dramaturška obrada pripovesti od najvišeg značaja za strip i ona se sastoji od povezivanje kadrova u kompoziciju table, povezivanje tabli u sekvence, povezivanje sekvenci u epizode, a potom povezivanje svih epizoda u jednu celinu. Da bi se dobila ovakva celina, neophodno je posvetiti veliku pažnju načinu na koji će se izložiti priča.

Pišući o kadriranju, rakursima, planovima i kompozicijama table, Manić ukazuje da se tu nalazi najkrupniji deo posla pri kome se, na odabran način, reči scenariste pretvaraju u slike. Običan crtač zadovoljiće se oponašanjem prirode, dok će pravi umetnik dodati sopstvena osećanja i razmišljanja, čineći crtež dramatičnijim, izražajnijim, ličnijim i poetskijim. Prilikom izrade stripa, neophodno je sačuvati narativni kvalitet koji strip razlikuje od samodovoljnosti slikarske kompozicije.

Drugi deo posvećen je principima i kriterijumima analize i kritike stripa, sa primerima. Autor smatra da se analiza stripa ne ograničava samo na razmatranje tehničke strane, nego zalazi mnogo dublje u izbor teme, karakterizaciju likova, tipologiju ličnosti, narativni pristup i postupak, kao i autore, izdavače i namensku vrednost dela. Analize i kritike se kreću od kratkog prikaza sa malim brojem informacija i opštom ocenom, preko subjektivne kritike srednje dužine zasnovane na poznavanju medija, pa sve do duže kritike sa određenim uglom i duge analitičke kritike koja osim stripa zalazi i u različite discipline.

Autor je odabrao kritike stripova R. M. Gere, Igora Kordeja, Željka Paheka, Alekse Gajića, Danijela Žeželja, Zorana Janjetova, Gradimira Smuđe i Tomaža Lavriča. Svaki od ovih kritičkih prikaza i analiza daje uvid u puteve strip stvaralaštva i moguće interpretacije jednog dela, u zavisnosti od namene analize i kritičkog teksta. Za što bolje razumevanje jednog stripa, važno je čitati razne prikaze i analize ili, još bolje, pisati ih, kaže Manić.

Strip i književnost

Treći deo eseja, Manić je nazvao "Strip i...", a u njemu analizira delatnosti vezane za strip – književnost, slikarstvo, film, izdavaštvo, tržište originalnim tablama, pravoslavnu ikonografiju, džez i fenomen stripa Alan Ford. Ključni element u ovom delu jeste da strip nije nastao od književnosti, slikarstva ili filma, nego u sudaru sa tim umetnostima, iznedrivši potpuno nov način izražavanja.

Strip je, pre svega, narativna umetnost i zato je iz književnosti preuzeo važne elemente: protagoniste, pripovedača, autora i čitatelja. Međutim, kvalitetan stripovski narativ ne proizilazi iz pozajmljivanja književnih elemenata, nego iz kreativnog trvenja između dva medija – stripa i književnosti. Tenzija koju proizvede ova vrsta multimodalnosti, povećava tenziju koja već postoji među kadrovima i na taj način obavezuje čitaoca na dodatni rad u zaključivanju i zamišljanju.

Stripovska multimodalnost, prisustvo različitih ikoničkih, jezičkih i vizuelnih modusa unutar istog dokumenta, povremeno je data kroz kontradikcije slike i teksta, a to se najviše susreće u autorskom stripu. Ipak, mnogo češće se upotrebljava komplementarnost dvaju medija. Nezavisno od pristupa, strip autorima nije cilj privlačenje pažnje na kodove, nego što veća efikasnost u naraciji i izrazu.

U pitanju je pripovedanje u kome se, pomoću sučeljavanja i nizanja statičnih planova, prikazuje sugestija pokreta, a ne njegovo mimetičko stvaranje. Uslov je da imamo na umu činjenicu da su sličice međusobno vezane i da, van fragmentacije, čine grafičko, hromatsko i dramsko jedinstvo.

Strip i vizuelne umetnosti

U delu posvećenom stripu i slikarstvu, Manić ukazuje da je slika namenjena posmatranju, kontemplaciji, i njen narativni element, ako postoji, odnosi se samo na tu jednu površinu. Strip, pošto je prevashodno pripovedačka umetnost, može da sadrži više stotina slika koje zajedno čine jednu narativnu celinu. Kadrovi stripa mogu da budu predmet zasebnog posmatranja i kontemplacije, ali to nije cilj.

Deo o stripu i filmu ukazuje da se oba medija u izrazu zasnivaju na slikama. I za film i za strip može da se kaže da su reč koja je postala slika. Iako oni imaju puno sličnosti, razlike su još brojnije. Pre svega, kinematografska fikcija je prikaz koji, nasuprot svih ostalih "oponašanja prirode", kao sirovinu uzima delove koje želi da prikaže. Takođe, moglo bi se reći da je film, za veliki broj ljudi, idealna umetnost, jer on skoro da negira umetnost.

Kinematografsko "objektivno" prikazivanje stvarnosti ne ostavljalo mnogo prostora za fantaziju ili nevidljivi svet. Naš 21. vek, kao i prethodni, u svom racionalizmu pokušali su da negiraju svaku misteriju u životu čoveka i u prirodi koja ga okružuje. Za razliku od filmskog gledaoca, naglašava autor, čitalac stripa mora da ostavi po strani razum koji ga vezuje za stvarni svet. Specifičnost stripskog izraza omogućava izražajnost koja ne postoji ni u kom drugom mediju.

Tržište, izdavači, distributeri, knjižari, autori

Strip, kao i svaka umetnost, podleže zakonima tržišta, objašnjava Manić u delu posvecenom izdavačima, galeristima i aukcijskim kućama u Francuskoj, u zemlji u kojoj je živeo. On ukazuje da je, 2021. godine, prodato 486 miliona knjiga u vrednosti od 4,4 milijarde evra, od čega je 85 miliona bilo strip albuma u vrednosti od 890 miliona evra. Sa više od pet hiljada naslova, francusko tržište strip albuma je oborilo sve rekorde. Međutim, uprkos brojevima i zaradama, celokupan sektor već se deceniju i po nalazi u krupnim problemima. Došlo je do hiperprodukcije i povremeno se dešava da, u jednom danu, na tržište izađe stotinak albuma. Takav tempo izdavanja utiče na stvaralaštvo i na tržišne strategije trgovaca.

Prema svedočenju specijalizovanih pariskih knjižara, zbog skučenosti prostora, nije moguće izlagati novitete, te stripovi ostaju na policama vrlo kratko. Oni koji se slabije prodaju, posle dve nedelje, bivaju vraćeni distributerima i izdavačima, da bi na kraju završili kao reciklirani papir. Radi održavanja prodaje, knjižari većinom naručuju one autore čije su se knjige već dobro prodavale, uskraćujući pristup novim autorima. Takva ekonomska strategija ima loš uticaj na stvaralaštvo i na male izdavače, ali odgovara velikim izdavačkim i distributerskim kućama.

Pored smanjenja troškova proizvodnje i distribucije, francuski izdavači stripova su promenili način rada. Od autora traže samo nekoliko elemenata – prihvatljiv grafizam, prepoznatljivu priču i kratak rok izrade. Cilj je brzo pojavljivanje proizvoda na tržištu i prodaja celokupnog tiraža. Tako velike izdavačke kuće ostvaruju sve veće zarade, dok su scenaristi, crtači i koloristi zarađuju sve manje.

Pišući o tržištu, Manić je objasnio i trgovinu originalnim strip tablama. On kaže da, do kraja sedamdesetih godina, niko nije mislio na novčanu vrednost strip tabli i crteža, te su ih autori često poklanjali prijateljima, ili su ih jednostavno arhivirali sa ostalim papirima. Neki su ih i bacali. Od tada, prilike su se u potpunosti promenile o čemu svedoči dinamično francusko tržište originalnim strip tablama i ilustracijama. U tekstu, on je opisao rad aukcijskih kuća Artkurijal, Kristiz i Magen koje redovno organizuju javne prodaje originalnih strip tabli i ilustracija, gde se strip table prodaju po vrednostima jednakim savremenoj umetnosti.

Strip, ikonografija i džez

Pišući o vezi stripa i ikonografije, Aleksandar Manić ukazuje da je prvobitni cilj ikona bio da nepismenima ispričaju ono što pismeni u knjigama mogu da pročitaju. Zato pravoslavna ikonografija poseduje osobenu figurativnu naraciju, koja živopiscima omogućava da na ikonama i freskama prikazuju ne samo statične likove, nego i da pripovedaju događanja. Žitijne ikone, ciklusi velikih praznika i razvijene minijature u sebi nose narativni pristup danas prisutan u stripu: tipologija ličnosti, pripremni radovi, prizor-polje, elipsa, crtež, kompozicija kadra, vidljive metafore, didaskalije, paralelna naracija, analepsa, klimaks i antiklimaks...

Ljubitelj džeza, Manić smatra da džez i strip imaju puno zajedničkih osobina. Verovatno navažniji element koji oni dele, naglašava autor u poglavlju posvećenom stripu i džezu, nije samo potpuna sloboda u stvaranju, nego i osećaj slobode koji šire oko sebe. Nije slučajno da su svi diktatorski i nedemokratski režimi često zabranjivali džez muziku i strip umetnost. Hana Arent, nemački filozof i politikolog, analizirajući totalitarne sisteme, zaključila je da se oni ne plaše organizovanih grupa protivnika, nego spontanosti i stvaralaštva.

Stvarajući parelelu između džeza i stripa, Manić ukazuje na trubača Majlsa Dejvisa koji je smatrao da je tišina istinska muzika, a da sve note samo okružuju tu tišinu. U stripu se magija dešava na vrlo sličan način. "Najvažnije stvari u stripu događaju se u uzanoj belini koja razdvaja dve sličice", kazao je francuski strip autor Enki Bilal. Određeni delovi pripovesti, kako bi Majls rekao "najbolje note", vizualizuju se na papiru, dok se mašti čitalaca ostavlja da zamisli događanja između dva kadra. Ta belina, odnosno "ispunjena praznina", zvana elipsa (nedostatak, grč.), baš kao u Majlsovoj muzici, istinsko je događanje, dok crteži samo okružuju tu "tišinu" u kojoj je čitaočev duh najaktivniji.

Alan Ford, burleska i satira

U poslednjem tekstu knjige, Manić piše o fenomenu serijala Alan Ford u bivšoj Jugoslaviji, popularnijem nego u bilo kojoj drugoj zemlji sveta. Pored dostupnosti na kioscima, jednostavanog grafizma, dobre vizuelne karakterizacije likova i prevoda Nenada Briksija na teatralizovan hrvatski jezik sa kalamburima, bio je tu burleskni i satiričan ton koji je odgovarao 70-im godinama u bivšoj Jugoslaviji. Nezaposlenost, korupcija, osiromašenje radnika i seljaka, odlazak u inostranstvo na rad, pojavljivanje privatnika i crvene buržoazije, raslojavanje novih bogataša od nove sirotinje... Podsmešljiv ton i parodija, za čitaoce, bili su prepoznatljivi u svakodnevnom životu, dok su karakteri glavnih likova, neukih amatera koji se ipak iskobeljaju iz problema, davali čitaocima inspiraciju i nadu.

Danas, pola veka kasnije, serijal još uvek izgleda aktuelan, jer su društveni uslovi slični. U svim zemalja bivše Jugoslavije svet je i dalje polarizovan. Naspram korumpiranih novoobogaćenih političara, mafijaških biznismena i raznih mutivoda, nalazi se nova sirotinja. Zato, Alana Forda danas mogu da čitaju i deda i otac i unuk.

Zanimljivo je osvrnuti se na reči Rastka Ćirića, profesora ilustracije beogradskog Fakulteta primenjenih umetnosti iz recenzije knjige "Strip, pisanje slike i crtanje reči":

"Manić ne citira eseje teoretičara, kao što smo navikli u tekstovima i knjigama koje govore o prirodi nekog medija, već dragocene izjave i savete samih autora, praktičara. To 'živo tkivo' je jedna od glavnih odlika ove knjige. Druga karakteristika je kratko i jasno kazivanje. Manić zaista želi da objasni čitaocu suštinu stripovskog pripovedanja. On analitički razlaže i obrazlaže sve aspekte dramaturške umešnosti pružajući čitaocu mnogo dragocenih opažanja i pouka."