Proizvodnja vesti je društvena misija

Alan Rasbridžer (Rusbridger) je ubedio bogataše da pouzdane informacije ne treba da budu rezervisane za elite. Gardijan (The Guardian), koji je uređivao od 1995. do 2015. besplatan je za čitaoce na mreži. Nema obaveznog plaćanja. Umesto toga, čitaoci daju dobrovoljne priloge a prihod koji se tako obezbeđuje sada je dovoljno visok da Gardijan više ne zavisi od oglašavanja.

Da li Gardijan duguje svoje postojanje mudrom biznismenu koji je shvatio da je novinarstvo javni servis?

Nikada nije bila namera - zaraditi. Gardijan nije osnovan zbog toga. Koliko slučajno, toliko i smišljeno, u vlasništvu iste porodice je već 200 godina. I još uvek, ne postoji da bi zaradio novac. Gardijan je javni servis. Niko se nikada nije obogatio na leđima Gardijana. Nema akcionara kojima morate obećati 40% profita. Ustvari, dugo smo u prošlosti pravili gubitak, ali uvek je neko to subvencionisao.

Šta je to osnivača, Džona (Johna) Edvarda Tejlora (Tailora) učinilo takvim? Da li je to bio njegov stav prema novcu?

Tejlor je osnovao Gardijan jer je smatrao da javnost mora biti obaveštena. Bilo je previše zvaničnih lažnih vesti. Mislio je da neko mora da pokuša da nastavi dijalog zasnovan na dokazima i činjenicama. Bio je biznismen, pa je mogao da obezbedi plate, kupuje papir i mastilo. Ali to nije bio današnji start-up gde mladi imaju usaglašeni plan: oni znaju kada izaći, kada dolazi rizični kapital i tada svi žele svoj komad (žele da budu multimilioneri do 40. godine). Gardijan nije zato pokrenut. Prošle godine je u Fajnenšel tajmsu objavljena velika serija pod nazivom "Svrha pre profita". Čak i Fajnenšel tajms objavljuje seriju o tome kako kompanije treba da se postave prema njihovoj svrsi i vrednosti koju donose, a ne samo prema zaradi koju ostvaruju. Dakle, ono što ovde imate je drugačija kompanija, takozvano socijalno preduzeće.

Mislim - ovo je samo moja pretpostavka - da ćemo u novinskom poslu morati da imamo više kompanija koje se definišu kao društvena preduzeća i za sebe kažu: ´Gledajte, nismo ovde da bismo bilo koga obogatili. Ovde smo, prvenstveno, poput zdravstvene službe ili policijske službe.´ A ako nemate ponudu čistih vesti, društvo neće raditi.

S druge strane, imamo Ruperta Mardoka (Murdoch) koji je svoj novac koristio na potpuno drugačiji način. Njegova medijska korporacija hakovala je telefone i prisluškivala političare, kraljevsku porodicu i ljude koji su izgubili rodbinu u terorističkim napadima. Ta otkrića su bila na naslovnim stranama. Da li je Mardok to učinio jer je želeo da dobije još više novca?

Mardok je komplikovan primer. Učinio je grozne stvari i ima strašne etičke promašaje, ali postoje primeri da Mardok vodi stvari poput Tajmsa (The Times) ili Skaj njuza (Ski News). Ovi gube novac, ali on nastavlja dalje - tako da otkriva viši cilj. Voli da zarađuje, ali novac zarađuje na drugom mestu.

A ima i gorih primera - poput braće Barkli (Barclai) u Velikoj Britaniji, koja su kupila Dejli telegraf (The Daili Telegraph) i insistirala da zadrže isti nivo dobiti iz godine u godinu. Jedini način da se to postigne bilo je uništavanje novina, jer su dobre novinare zamenili baš jeftinima. Na kraju je odeljenje za oglašavanje pokrenulo novine. Sjajna novina je uništena.

U svojoj knjizi „Najnovije vesti: Renoviranje novinarstva i zašto je to sada važno“ (Breaking News: The Remaking of journalism and Why It Matters Now), pišete da Vas je Rupert Mardok naterao da mislite da demokratija u Velikoj Britaniji nije dovoljno jaka; da nema dovoljno kontrole i ravnoteže.

Mardok je uspostavio prevlast u štampi Velike Britanije. Ne bi trebalo nikome dozvoliti da osvoji kontrolu nad 40% nacionalnih novina. Ispostavilo se da je deo njegove tehnike bilo angažovanje kriminalaca koji bi prekopavali privatni život ljudi. Bio je to način na koji je koristio svoju moć. To je sve uplašilo. Niko nije hteo da ima posla sa njim, uključujući policiju, regulatore, članove parlamenta i štampu. Svi su mislili da je Mardok loš čovek, opasan kao neprijatelj, što se ispostavilo da strašno podriva demokratiju.

Šta mislite, zašto je tako radio?

Rupert Mardok je danas 89-godišnjak, nije dobrog zdravlja, a živi hiljadama kilometara daleko od ogromnog posla, koji prodaje zabavne filmove na tri kontinenta. Ako jedan deo kompanije krene po zlu, onda on nema pravi osećaj upravljačke kontrole nad tim. Ne znam da li je aktivno učestvovao u zapošljavanju kriminalaca koji su kopali po privatnim životima ljudi. Ali posledice načina na koji su on i njegova porodica vodili kompaniju bio je da se takve stvari događaju. Mislim da nije slučajno što se tako nešto događalo u kompaniji koja je bila pokretana profitom i koju su vodili ljudi koji su živeli miljama daleko.

Marka Zakerberga (Zuckerberg) ste upoznali kada je imao 22 godine. To je bilo odmah pošto je pokrenuo Fejsbuk (Facebook). Da je ​​tada prihvatio Vaš način razmišljanja o novinarstvu, da li bismo danas gledali potpuno drugačiji svet?

Pokrenuo je Fejsbuk u studentskom kampusu da radi nešto drugo. Iskoristio je veliku potrebu da društvene zajednice postanu sposobnije za komunikaciju. I slučajno je naleteo na problem da bi loši ljudi želeli da koriste njegovu novu platformu za širenje dezinformacija i laži. Budući da je vodio kompaniju koju su izgradili inženjeri, nije u njoj imao sposobnosti koje novine imaju, gde se stalno razmišlja o tim pitanjima. Ali mislim da je Mark Zakerberg kasno postao svestan činjenice da ima problem i da mu je potrebna pomoć. Sada se okreće ostalima i kao da kaže: „Gledajte, mi smo pametni inženjeri i matematičari, ali sada nam stvarno treba pomoć ljudi koji nam mogu pomoći da razmislimo o ovim stvarima.“ Izgleda da je to dobro.

Tokom 20 godina vođenja Gardijana, Vaša strategija je bila da doprete do mladih ljudi, integrišući stari sistem upravljanja informacijama sa novim digitalnim svetom.

Bilo je neverovatno uzbudljivo živeti kroz period u kome nastaje tehnologija koja nikada ranije nije postojala. Svi smo morali da razrešimo šta o tome mislimo, kako da postignemo da to radi i kako da ga učinimo dobrim univerzumom. Mislim da se, u ovom trenutku, tehnološki stvari ne kreću tako brzo kao pre 10 godina. Mladi, koliko i stari, imaju iste potrebe za istinitim i pouzdanim informacijama. Informativni haos je zastrašujući za sve. Ne treba dugo tražiti dokaze – korona virus je sjajan primer. Postoji sigurnost kada se govori istina i može se pristupiti istini. Problem je što mnogi aspekti 'starog novinarstva' nisu bili baš dobri. Uzmimo klimatske promene - stari mediji su bili prespori da bi priznali da se te promene dešavaju. Smatrali su da je to političko pitanje, omalovažili su ga umesto da istaknu opasnost. Mladi koji koriste društvene medije ozbiljni su, pametni, etični. Znaju da se uhvate u koštac sa ovim problemom. Obe strane mogu učiti jedni od drugih. Stari od mladih i mladi od starih.

Izgleda da ste uvek obraćali pažnju na mlade. 1996. godine samo 3% britanskih domaćinstava imalo je internet. Odlučili ste da odete u SAD i vidite kako se tamo koriste novine. Niste išli sami. Uzeli ste 32-godišnjeg novinara. Da li ste se uvek osećali kao da Vam treba podrška mladih?

Oduvek su me zanimale ove stvari. Ljudi koji su sve znali o tome bili su mladi. Osećao sam da ih treba imati uz sebe jer su oni razumeli stvari koje ja nisam razumeo. Isto je bilo i u Gardijanu - angažovali smo dvadesetogodišnjake jer su, u neku ruku, oni znali više nego mi.

Ali istovremeno, mladost je učinila da se osećate osuđenim na propast. Oko 2006. godine upoznali ste neke mlade preduzetnike iz Palo Alta. Pokušali ste da im objasniti zašto jednostavno niste mogli zatvoriti štampano izdanje lista Gardijan. Na njihovim licima ste mogli videti da nisu razumeli o čemu govorite.

Njima je to bilo tako očigledno - znali su šta će se desiti. Na neki način su bili u pravu: stari model izdavaštva upravo je zastarevao. Da ste Kodak i znate da ljudi više neće koristiti filmske kamere, zašto jednostavno ne biste prebacili celokupan posao na digitalni? Problem je bio što digitalni ne donosi gotovinu. I bez obzira da li su novine osuđene na odumiranje, ipak je pristizao neki novac od njihove prodaje. Jednostavno, nismo mogli da zamislimo kako bismo preživeli narednih 10 do 15 godina samo sa digitalnim izdanjem, bez primanja gotovine, čak i ako je gašenje štampe bila naša eventualna sudbina.

Nije lako zaraziti nekoga svojim načinom razmišljanja ...

Stvarno je to teško. Ako krenete od nule i nemate problem da ste vezani za stare načine rada i razmišljanja, onda je lakše. To smo doživeli sa Gardijanom u SAD-u i Australiji. Tamo smo mogli da budemo samo digitalni i nije nam trebalo da proizvodimo štampanu verziju. Sa digitalnim proizvodima, međutim, ekonomija je izgledala drugačije. Na primer, trebalo je 20 godina da Amazon ostvari profit.

Jedna od Vaših prvih odluka kao glavnog urednika bila je pokretanje nove rubrike „Ispravke“. Pokazalo se da se ne plašite svojih čitalaca, publike. U prvih pet godina objavili ste 1.200 ispravki. Bili ste uvereni da će ovaj potez izgraditi poverenje. Da li je to bilo baš očigledno?

Nikada se nisam plašio publike. Mislio sam da je to predivna nova mogućnost. To su vrlo inteligentni ljudi koji su se osećali delom Gardijana. Ako bismo mogli da ih nateramo da još više osećaju pripadnost Gardijanu i koristimo to na neki način, od toga bismo mogli da imamo koristi.

Ali imati rubriku „Ispravke“ to je skoro kao priznavanje da Vaši novinari nisu dovoljno dobri u temama o kojima pišu. Kako ste znali da će to razviti poverenje?

Iskreno novinarstvo je kada obavestimo čitaoce da smo samo ljudi i da svi grešimo. Novinarstvo je nešto što se radi u gotovo nemogućim okolnostima. Pokušavamo da sastavimo nešto što je po svojoj prirodi nesavršeno.

Ako možemo iskreno da priznamo da je to priroda stvari kojom se bavimo, i ako se desi nešto pogrešno, mi ćemo se vratiti na to i, naravno,  reći vam šta smo pogriješili. Tada ćete nam kao čitaoci verovati više jer ćemo vas obavestiti kada stvari tumačimo pogrešno. To mi se čini očigledno.

Ali mnogi novinari to ne žele. Misle da ako priznamo da smo nešto pogrešili, ljudi nam neće verovati. Dakle, zato ćemo učiniti da ljudi što teže stupaju u dodir sa nama. Zbog toga je nivo poverenja u medije u većini zemalja užasan. U većini kompanija uobičajeno je da imate korisničku službu. To je sjajan način učenja o vašem proizvodu - imate kontrolu nad onim što se dešava. Ali mnogo novina ne želi da ima išta što liči na korisničku službu: „Ne želimo da razgovaramo sa njima. Samo im dajemo novine. Tako je kako je. Ako žele da se žale, uvek mogu pisati na društvenim mrežama“.

Gardijan je imao poseban tim pod nazivom Nova medijska laboratorija (New Media Lab). Zaposleni su bili mladi ljudi čiji je zadatak bio da smišljaju stvari koje starije generacije nisu bile u stanju da smisle. Koga biste danas angažovali za ovakvu laboratoriju?

Verovatno one koji su specijalizovani za veštačku inteligenciju i virtuelnu stvarnost - celokupno polje veštačke inteligencije i kako se to odnosi na redakcije. Takođe, one sa znanjem o podacima. Postoji nova vrsta novinara koja polazi od toga da je svet prepun podataka, znaju kako da im pristupe i shvataju da to može proizvesti vrhunsko novinarstvo.

Imate li religiozni osećaj?

Nisam dovoljno hrabar da bih bio ateista, agnostik sam.

Vaš otac nije završio školovanje u Africi što je trebalo da ga osposobi za sveštenika. Pitam se da li je Vaš odnos prema drugim ljudima, publici - činjenica da ste tako otvoreni, da se publike ne bojite - njegov uticaj?

To je veoma zanimljivo. Nikad nisam razmišljao o tome tako.

U svojoj knjizi koristite metaforu „kula i trg“. Novinari su, visoko iz kule, više od 200 godina govorili okupljenoj publici dole, na trgu. Digitalna era nas prisiljava da se spustimo tamo i upoznamo publiku, ali to ipak činimo nerado. Kula je isključiva - svako ima svoju kulu. Šta je Vaša?

Pretpostavljam da je Oksford univerzitet kao kula. Pretežno je kao stari model prenošenja znanja putem štampane knjige. Predavanje nasleđenog znanja sledećoj generaciji.

Ali opet, i na ovom polju se ponašate drugačije. Želite da upoznate svoje učenike i usredsredite pažnju na to kako deca uče.

Naročito one sa socijalnim hendikepom. Opet se vraćamo na ono što smo ranije govorili o jednakosti i pristupu informacijama. Ako verujete da univerziteti nisu samo za ljude koji su odrasli sa velikom privilegijom u svom životu, već da otkrivaju i razvijaju potencijal ljudi, onda morate pokušati ciljano da ih tražite. Morate pronaći one čiji potencijal se može osloboditi.

Stalno razmišljate o tome kako da promenite svet na bolje.

Da. Pokušavam da razmišljam o tome kako da kombinujem društveni prostor u univerzitetu u smislu rada u zajednici. Postavio sam grupu na Fejsbuku gde studenti mogu postavljati pitanja. Nisu to pitanja samo za mene. Naročito u ovom vremenu korona virusa - toliko delimičnih znanja i zabrinutih ljudi - svi mogu razgovarati o bilo čemu. To je način za socijalizaciju strepnje i problema ljudi. Jer tako danas funkcioniše svet.

Mislite li da ćemo, zahvaljujući pandemiji, videti sudar starog i novog novinarstva? Sukobi, kao što znamo, stvaraju novu energiju - da li ćemo videti novi univerzum informacija?

Nekoliko meseci pre pandemije, imali smo veliku krizu oko BBC-a. Vlada je želela da im potkreše krila i stvori nešto poput Foks njuza (Fox News). To sada liči na ludost. Vidimo kako se Foks njuz ponašao u ovoj krizi - bila je to katastrofa, dok je BBC bio mesto kome se svi okreću. Opet je to primer vesti kao javnog servisa. Niko ne zarađuje od BBC-a; finansira se kroz jedan vid oporezivanja. To je poput čiste vode - zauzvrat dobijamo čiste informacije. To je potpuno neophodno da bi društvo „radilo“. Zato ja mislim da svet izlazi iz pandemije kao bolje mesto.

(Delovi ovog intervjua su izmenjeni i skraćeni zbog jasnoće i sažetosti -   primedba redakcije PrzeKroj - https://przekroj.pl/)

Objavljeno 13.08.2020. https://przekroj.pl/en/society/news-is-a-social-enterprise-urszula-kaczorowska