O PROTESTIMA I ŠTA DOLAZI POSLE

Poslednjih dana dobio sam par upita i kritika vezanih za studentske i građanske proteste, i moje ćutanje tim povodom. Prvi razlog neoglašavanja je što odavno nemam naročitu potrebu da komentarišem politički život u Srbiji. Pri tome u javnom prostoru je već dovoljno ljudi čije mišljenje ima veću težinu od moga. Pratioci bloga će se možda setiti moje poslednje kolumne u „Politici“ pod naslovom „Kada reči izgube smisao“ u kojoj sam objasnio motive za povlačenje sa javne medijske scene. Smatrao sam i smatram da je besmisleno da stalno ponavljam iste teze i variram iste stavove samo u nešto drugačijoj formi. Drugi razlog je i što sam današnje proteste „komentarisao“ godinama unazad i ovaj tekst je samo podsećanje na neke od teza koje sam tada iznosio.

Današnji protesti nisu ništa novo i oni sve više liče na proteste iz 2000. kada je došlo do velike, „revolucionarne“ smene vlasti. Čini se i da je tehnologija protesta slična onoj koja je već viđena i u Srbiji i u drugim delovima sveta. Vlast koju je iz raznih razloga teško smeniti na izborima, smenjuje se na ulicama glavnih gradova. Znajući koliko je slab nacionalni kapacitet za istrajno samorganizovanje, teško mi je da poverujem da je ovoga puta drugačije – da je reč o spontanom samoorganizovanju, te da je strani „organizacioni uticaj“ izostao. (Moje verovanje, naravno, nije i dokaz.)

Motiva za protest i pobunu ne manjka. Aktuelna vlast je svojom bezočnošću, korupcijom, primitivizmom i brutalnošću uspela da protiv sebe ujedini sve strukture društva koje nisu medijski omađijane, koje nemaju direktan ekonomski interes, i koje nisu uplašene pretnjama i pritiscima. Ova vlast treba da ode i to nije sporno. Pitanje je šta i ko dolazi posle. Da li će promena vlasti značiti da će doći bolji ili da će ove loše zameniti još gori? Ne treba se zanositi mišlju da gore od ovoga ne može. Uvek može gore ali se to prepoznaje tek u retrospektivi.

Dobro je i da se mladi ljudi konačno politički angažuju, da osete svoju moć i da nauče da je koriste bez straha. Ali ne može se pobeći od pitanja o danu posle. U svojim starim tekstovima sam pokušao da na to skrenem pažnju. Malo šta bih u njima korigovao u svetlu trenutnih dešavanja.

U tim tekstovima sam se više bavio opozicijom i opozicionim intelektualcima jer sam smatrao da o vlasti znamo sve ali o opoziciji i njenim namerama gotovo ništa, osim opštih mesta o borbi protiv korupcije, institucijama, vladavini prava i sl.

U tekstu pod naslovom „Šta dolazi posle brutalizma“ iz 2021. sam napisao:   

„Kao na kraju devedesetih godina prošlog veka, Srbija je i danas nepomirljivo podeljena na dva tabora – one koji su za predsednika i one koji su protiv njega. Kao i tada, opoziciono nastrojeni građani žele samo da „on“ ode. Kao i tada, opozicioni blok je podeljen na veliki broj malih partija sa precenjenom idejom o sebi i svom značaju. Ključna je razlika, za sada, što nema stranog faktora koji bi ujedinio i organizovao opoziciju i, da upotrebim eufemizam, finansijski je ozbiljnije pomogao.

Srbija je prevratom iz oktobra 2000. platila visoku cenu tog binarnog političkog pristupa u kome ni politika ni programi nisu važni – važno je samo da „on“ ode. A posle … a posle ćemo već videti. A kada je „on“ otišao, došla je koalicija koja je svađe i otimanje oko vlasti započela već prvog dana, rano, zorom. Ona je ne samo dodatno ruinirala državu, već je ubila i svaku nadu u promenu. Sve ključne maligne političke brazde su tada zaorane, a danas aktuelna vlast samo dublje i bolje ore.“

Nešto slično sam napisao i 2020. u tekstu pod naslovom „Politika kao plebiscit“:

„Kada su građani (uz izdašnu inostranu pomoć) 2000. godine svrgavali vlast glasajući za šaroliko društvo okupljeno u DOS-u, oni nisu glasali za političke programe udruženih stranaka niti su mogli da naslute šta će budućnost doneti. A budućnost je donela koaliciona trvenja, krizne štabove i dodatnu destrukciju već teško narušenih institucija, podelu države na partijske feude, privrednu destrukciju i još veću korupciju od one iz prethodnog perioda. Udvoričku elitu prethodnog režima zamenila je „evropskija“ elita, takođe udvorička. Onaj deo elite koji se nije jasno politički svrstao ostao je na margini.

Traumatično postoktobarsko iskustvo dovelo je do toga da deo građana čiji su životi upropašćeni i/ili čije su nade izneverene „oktobarskom revolucijom“, radije glasaju za crnog đavola nego za političke snage koje identifikuju s tim periodom. Dobar deo opozicije i njima naklonjenih intelektualaca kao da ne razume tu jednostavnu činjenicu.“

Nešto ranije, 2019, u tekstu pod naslovom „Demokratija kao farsa“, osvrnuo sam se na domaću demokratsku scenu i njene političke aktere:

„U tranzicionim državama politika je pre svega biznis, najbrži i najmanje rizičan put ka bogaćenju. To je jedina aktivnost u kojoj neuki, nesposobni i nemoralni mogu postati bogati i važni. Na političkoj sceni se zato pojavljuje veliki broj partija i lidera bez jasnog programa i bez ikakvih ideoloških uverenja. Partije se neprekidno stvaraju, cepaju i nestaju jer nemaju ni čvrsto društveno uporište niti stabilnu glasačku bazu.

U Srbiji, na primer, svaka partija ima neograničen koalicioni potencijal, jer za formiranje političkih saveza nema ideoloških prepreka. Kolač koji se deli je efikasno vezivno tkivo svake koalicije. Nije nikakav problem da levica bude u koaliciji sa desnicom, nacionalisti sa mondijalistima, marsovci sa jupiterijancima. Kolokvijalni izraz „šatro“, najbolje opisuje domaću političku scenu i može se staviti uz svaku ideološku opciju – šatro desnica, šatro levica, šatro liberali, šatro nacionalisti. Prave demokratije nema, postoji samo šatro demokratija kao forma lišena sadržaja.“

U tekstu „Izgubljeni raj“ iz 2021. sam pisao o pristrasnim i tobože nezavisnim intelektualcima :

„Današnja kritika vlasti nije deo evolutivnog procesa u kojem se konačno stvara kritički ambijent – reč je o procesu produbljivanja podela na nas i na njih, na naše i njihove. Njih i njihove ćemo uvek kritikovati, nas i naše uvek braniti, kršeći pri tome elementarne etičke principe i standarde. Sve to radićemo kroz naše medije, koji će uvek i u svemu držati našu stranu. Dakle, ovde je u pravilu reč o kritici koja je žestoko obojena – partijski, interesno, ideološki ili klanovski. Metod opozicione kritike je danas takav da sve više liči na metod vlasti. Ako to nekoga teši, nije sporno da vlast, po logici političke moći, a pogotovo političkog stila, i dalje nosi šnjur.“

Još ranije, u tekstu iz 2017. „Tehnologija zavere“ sam komentarisao fenomen da na javnoj intelektualnoj sceni gotovo da nema ličnosti u čiju objektivnost i neostrašćenost se može imati poverenje:

„Kada domaći intelektualci iznose ili zastupaju neki stav, bilo bi korisno znati da li je taj stav autentično njihov ili je plaćen novcem, stranim ili domaćim, svejedno. Ko plaća putovanja na kongrese i studijska putovanja, ko plaća izdavanje knjiga i časopisa, ko naručuje i finansira izradu studija, itd.? Ko su mecene i sponzori i kako uspevaju da nagrade i rasporede svoje ljude baš tamo gde treba?

Rečju, važno je znati da li, kada intelektualci debatuju na javnoj sceni, oni to rade u ime uverenja, ili su zapravo na radnom mestu i pravdaju honorar – jer, kako je to davno primetio Apton Sinkler, teško je naterati nekoga da nešto shvati, kada je plaćen da to ne shvati.“

Ako je tačna moja pretpostavka da „strana ruka“ pomaže proteste, tada moram i da iskažem poštovanje službama koje maestralno uspevaju da u svom interesu uvek obezbede ishod koji je u njihovu korist. Ako vlast opstane još neko vreme, opstanak će biti kupljen dodatnom rasprodajom nacionalnih i ekonomskih interesa. Ako do promene vlasti ipak dođe, nove snage će, sva je prilika, nastaviti istim, starim putem. Retorika novih vlasti će verovatno biti manje iritantna, manje će vređati inteligenciju nacije, ali će fundamenti politike najverovatnije ostati isti. 

 izvor: O PROTESTIMA I ŠTA DOLAZI POSLE | Nebojša Katić - Iz drugog ugla

* Ja sam samostalni poslovni konsultant, živim i radim u Londonu od 1992. godine. "Korporativni" život mi je bio vezan isključivo za beogradski “Energoprojekt”. Završio sam Petu beogradsku gimnaziju, diplomirao sam i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Sve to, veoma, veoma davno.