EU i svet u 2024 godini: Evropska unija “normalizovala“ krajnju desnicu i planira proširenje za koje nije spremna

Rat u Ukrajini, neizvesnost oko odnosa sa SAD posle izbora Trampa za predsednika, militarizacija i “normalizacija“  krajnje desnice uprkos formalnim demantijima Evropske komisije, kriza poljoprivrede zbog ugovora EU sa Latinskom Amerikom o bescarinskom uvozu  – obeležili su godinu koja je za nama.

U senci rata

Godina 2024. počela je najavama da evropske države treba da se spremaju za rat sa Rusijom. U Nemačkoj je pokrenuta debata o ponovnom uvođenju vojne obaveze, u Švedskoj su građani, kao u vreme hladnog rata, dobili brošure sa uputstvima šta da rade u slučaju izbijanja sukoba, a u Estoniji su vlasti najavile izgradnju šest hiljada bunkera na granici prema Rusiji. 

Ruske snage u Ukrajini napredovale su dok je Donald Tramp, vodeći kampanju za predsedničke izbore na kojima će pobediti u novembru, poručivao da neće pomagati Evropi ukoliko je Rusija napadne.

EU se tako našla između Rusije koja napreduje na istoku kontinenta i izolacionističke politike Trampove administracije koja će preuzeti državno kormilo u SAD krajem januara 2025.

Nemačka između Amerike i Rusije

Tramp je zapretio EU da mora da kupuje američku naftu i tečni gas inače će postaviti carine na uvoz njenih proizvoda.

Nemačka je svoj privredni rast zasnivala na jeftinoj energiji iz Rusije i na izvozu. Energija je sada skupa, a nemački električni automobili ne mogu da konkurišu jeftinijim kineskim pa i američkim vozilima. Na desetine hiljada ljudi gube radna mesta, a nemačka industrija se delom seli u SAD.

Zbog nesloge oko načina rešavanja krize i izlaska iz recesije, vladajuća koalicija socijaldemokrata, liberala i Zelenih se raspala i novi izbori u Nemačkoj zakazani su za kraj februara.

Ilon Mask, najbogatiji čovek na svetu, koji je postao desna ruka i ključni finansijer novog američkog predsednika, poručio je da Nemačku može da spasi samo partija Alternativa za Nemačku – odnosno krajnja desnica, 

Razmaženo dete na vlasti

U Francuskoj krajnja desnica je početkom juna, takoreći, pregazila partiju predsednika Makrona na izborima za sedišta u Evropskom parlamentu. Odmah po objavljivanju rezultata Makron je raspustio nacionalni parlament i organizovao nove parlamentarne izbore.

Ovu strategiju rešavanja problema mnogi analitičari su poredili sa ponašanjem razmaženog deteta koja se baca na pod i udara nogama kad mu se nešto ne sviđa. Rezultat je bio katastrofalan.

Francuska je posle vanrednih izbora, početkom jula, postala zemlja kojom skoro da više ne može da se upravlja jer u novom parlamentu postoje tri politička bloka, ali niko nema većinu: labavo ujedinjeni levi front, oslabljena Makronova stranka i spektakularno ojačana  krajnja desnica.  

Posle samo tri meseca rada vladu premijera Barnijea (političara sa desnog centra) srušila je početkom decembra ujedinjena levica i to zajedno sa krajnjom desnicom Marine Lepen. Niko ne veruje da će nova vlada bolje proći od prethodne.

Krajnja desnica tako drži ključ političke stabilnosti u Francuskoj, u situaciji kada je državni deficit prešao tri hiljade milijardi odnosno više od šest odsto BDP-a, a samo za kamate na dug plaća 60 milijardi evra godišnje.

Vuk u toru

Jačanje krajnje desnice nije obeležilo 2024. godinu samo u Francuskoj. Evropski parlament u novembru je podržao većinom glasova sastav nove Evropske komisije koji je predložila predsednica Ursula fon der Lejen.

Bez velike medijske pažnje, kao da nije dovoljno „fotogenična“, prošla je vest da je prvi put u istoriji još od Evropske zajednice za ugalj i čelik, jedan pripadnik krajnje desnice koja bez kompleksa rehabilituje Musolinija i cenzuriše medije – postao je član Evropske komisije i, štaviše, njen potpredsednik. Reč je o Robertu Fitu bliskom saradniku Đorđe Meloni. Zeleni i socijalisti u Evropskom parlamentu podržali su sastav nove Evropske komisije iako je Fito bio umešan u korupcionaške afere.

Uz to za novog evropskog komesara za klimu i ekologiju imenovan je Vopke Hekstra (Wopke Hoekstra), bivši ministar finansija i spoljnih poslova Holandije, koji je prethodno godinama radio je za naftnu kompaniju Šel i za američki savetodavni kabinet Mekinzi u čije klijente spadaju 43 najveća zagađivača u svetu. Takoreći, vuk u toru.

Nemoguće proširenje

U kontekstu rata u Ukrajini, sprečavanja uticaja Rusije i proširenje na Zapadni Balkan, Ukrajinu i Moldaviju postalo je pitanje od strateškog političkog, ekonomskog ali i od vojnog značaja.

„San o Evropi proteže se na Zapadni Balkan, Ukrajinu, Moldaviju i šire. Videli smo hrabrost naroda Ukrajine na njihovom evropskom putu. Videli smo otpornost naroda Moldavije da se drži svoje evropske budućnosti. Videli smo posvećenost Zapadnog Balkana reformama, rastu i pripremi za pridruživanje Uniji“, rekla je krajem novembra Ursula fon der Lejen u Evropskom parlamentu.

Ostaje međutim činjenica da nije dovoljno da za proširenje budu spremne samo zemlje kandidati već mora da bude spremna i sama Everopska unija. Naime EU neće moći da uđe u ciklus proširenja na još devet država ukoliko se ne reformiše. U glomaznom formatu od 36 država - ona jednostavno ne bi mogla da funkcioniše uz, recimo, sada postojeće pravo na veto ili pravo da svaka država ima po jednog komesara u Evropskoj komisiji.

Problem je što bi za bilo kakvu pa i najmanju reformu morao da se menja Lisabonski ugovor koji ima ulogu ustava. A da bi se Lisabonski ugovor promenio bila bi potrebna jednoglasna odluka zemalja članica što je u praksi skoro nemoguće.

Žrtvovanje seljaka

Početkom decembra predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lejen potpisala je Merkosur – ugovor o bescarinskoj trgovini sa zemljama Latinske Amerike.

Tome se izrazito protivila Francuska, ali nije pridobila potrebnu većinu niti je tražila da se oduzme pravo Evropskoj komisiji da pregovara u njeno ime - iako je to bilo moguće.

Nelojalna konkurencija jeftine hrane lošeg kvaliteta iz Latinske Amerike, gajene uz upotrebu pesticida i hormona zabranjenih u EU, naneće težak udarac francuskim i evropskim poljoprivrednicima i dovešće u pitanje njihov prehrambeni suverenitet.

S druge strane, “veliki igrači“ u EU poput Nemačke i Španije podržavali su sporazum sa Merkosurom. Berlin vidi u Merkosuru nove mogućnosti za svoje proizvođače automobila i eksploataciju rezervi litijuma, bakra, gvožđa i kobalta koncentrusanih u ovom delu sveta. Mnogi kritičari u Francuskoj zato tvrde da je reč o sporazumu “Govedina za nemački automobil“.  

Evropska unija preko Merkosura nastoji da obezbedi svoje snabdevanje sirovinama neophodnim za uspeh njene ekološke tranzicije, ali i za planirani rast industrija, uključujući onu najperspektivniju - industriju naoružanja.