Šri Lanka (Cejlon)

U Šri Lanku (zvanično: Demokratska socijalistička Republika Šri Lanka), iz Beograda stižemo sa dva leta, od Beograda do Dubaija, a onda Dubai - Kolombo. Viza se dobija po izlasku na aerodrom u Kolombu uz dokaz da ste prethodno uplatili 50 dolara.

Prva asocijacija u Srbiji na Šri Lanku, u poslednje vreme, su vozači u gradskom prevozu Beograda koji su iz ove daleke zemlje došli kod nas da zarade za egzistenciju svojih porodica. Prosečna plata u Šri Lanki je oko 200 evra, najviše do 300, osnovne minimalne zarade su maksimum oko 120 do 130 evra.

 Živopisno stilizovani autobusi (FOTO MArko Divjak)

Lokalna valuta je rupi. Za 100 evra dobija se oko 31.100 rupija. Šri Lanka na površini od oko 62.000 kilometara kvadratnih, ima 21 milion stanovnika, jedna je od najgušće naseljenih zemalja na svetu, sa 320 stanovnika po kilometru. Bogata je dragim kamenjem, čajem, začinima, ima bujnu prirodu, floru i faunu.

Često se veruje da je Kolombo glavni grad, ali nije – glavni grad Šri Lanke je Šri Džajavardenepura Kote, ili samo Kote, što je fizički i geografski gledano predgrađe Kolomba. Mada, praktično se može reći da je Kolombo komercijalni glavni grad, Kote administrativni a Kendi kulturni i istorijski. Šri Lanku naseljavaju Sinhalezi, kao većinski narod, i Tamili manjinski. U upotrebi su dva jezika – sinhaleški i tamilski.

PIjaca u Kendiju

Ovo ostrvo jugoistočno od Indije, okruženo indijskim okeanom sa svih strana, menjalo je ime više puta. Sadašnji naziv Šri Lanka dali su Sinhalezi. Tamilski naziv za Šri Lanku je Ilantaj. Portugalci, koji su bili prvi kolonizatori na ovom prostoru od 1505 godine, nazvali su ga Cejlon. I danas ima dosta natpisa u Šri Lanki sa imenom Cejlon, na primer Cejlonska banka, cejlonski čaj... Portugalci, kao kolonizatori, gradili su naselja u priobalju južne obale, bavili se trgovinom i poslovali. Holanđani dolaze na zapadnu obalu tadašnjeg Cejlona, gde su imali luku, trgovali i gradili manja naselja. Englezi su došli 1820. godine, pokorili celo ostrvo i poharali. Odneli su sve što su našli, tako da se danas mnogi artefakti iz Šri Lanke nalaze u engleskim muzejima i drugim zbirkama.

Sam naziv Šri Lanka, neki prevode kao sveto ostrvo, dok je zvaničan prevod „ostrvo raskoši“. Pisana istorija Šri Lanke duža je od 3000 godina. Zahvaljujući svom geografskom položaju i obali pogodnoj za izgradnju luka, imala je veliki strateški značaj od doba drevnog Puta svile do Drugog svetskog rata.

Bazen u Polunaruvi u kome se kupao kralj, deo je kompleksa pod Uneskovom zaštitom

Čim se kroči na tlo Šri Lanke, vidi se da zemlja nije industrijski razvijena, mnoge stvari su stale u vremenu od pre više decenija, međutim ljudi su nasmejani i radosni. Svi će reći da oni žive u skladu sa prirodom, a to se može videti na svakom koraku. Slonovi šetaju slobodno ostrvom, majmuni su po parkovima, pa čak i u dvorištima hotela, ptice, rastinje i drveće bujaju. Šri Lanka ima dve regije – severnu suvu i južnu vlažnu regiju. Ima dve sezone monsuna, nema godišnja doba kao kod nas. Zvanični podaci kažu da je najtoplije u aprilu sa 29 stepeni a najhladnije u januaru 27 stepeni. Međutim, u vreme našeg boravka (maj) temperature su išle i do 37 stepeni, a subjektivni osećaj je da je mnogo više. U nekim delovima zemlje, vlažnost vazduha je oko 80 procenata. Kada operete odeću bez obzira na visinu temperature, zbog vlažnosti potrebno je nekoliko dana da se osuši.

 Majmune možete videti na svakom mestu

Sinhalezi i Tamili su u izuzteno lošim odnosima. Veruje se da su Sinhalezi prvi nastanili Šri Lanku, došli su iz Indije a posle njih su došli Tamili. Do pre 15 godina ovde se vodio građanski rat što je glavni razlog zašto se turizam počeo razvijati tek poslednjih godina. Sada su uspostavili međusobne mirovne odnose i krenuli više da se bave turizmom.

Budistički monasi

Uticaji ili posledice prisustva Britanaca su da se na Šri Lanki vozi levom stranom i imaju utičnice prema britanskim standardima pa su potrebni adapteri. Voze umereno brzo, i odlično se snalaze u gužvama i na uskim i lošim putevima. U priobalnim delovima imaju autoputeve i uređene asfaltne ulice, ali u kontinenatlnom delu ostrva, u seoskim područjima ima dosta peščanih i zemljanih puteva, koji su usled obilnih monsunskih kiša dosta oštećeni, ima dosta rupa i neravnina. Zanimljivo je da nigde nismo videli rupe ili neravnine po asfaltu ili bilo kakva krpljenja, kao šti ih ima kod nas. 

Stanovnici sa kojima smo se susretali znaju za Srbiju, govore engleski makar minimalno, mada često nismo uspevali da ih potpuno razumemo zbog čudnog načina akcentovanja i izgovora. U primorskom gradiću Gale sreli smo jednog meštanina koji je solidno govorio srpski. Ipak nije uspeo da nam objasni gde je naučio naš jezik.  

Dambula, bubnjar u hramu koji najavljuje početak ceremonija

Uvek se pozdravljaju uobičajenim pozdravom „ajubovan“, što je kao dobar dan ili dobro došli, mada je bukvalan prevod „želim ti dug život“.

Ispred ulaza u kuće ali i restorane, hotele i bilo gde, imaju posude - kao velike široke saksije sa vodom i lotosom i to simbolizuje prosperitet.

Šri Lanka se smatra najstarijom azijskom demokratijom, na temelju činjenice da je prva žena na svetu premijerka bila u Šri Lanki - Sirimavo Bandaranaike. Ona je bila premijerka tri puta, a pre toga je njen muž bio premijer. Pamtimo je iz susreta sa Josipom Brozom Titom, iz vremena Jugoslavije.

Drvo koje je Josip Broz Tito zasadio u botaničkoj bašti Peradenija, 1959 godine

Ipak, na političkoj sceni su u velikoj meri prisutni rodbinski odnosi. Bivši predsednik Šri Lanke Gotabaja Radžapaksa, istovremeno je bio i ministar odbrane i ministar finansija, a premijer, njegov rođeni stariji brat Mihanda Radžapaksa, u prethodnom mandatu bio je predsednik i ministar odbrane i ministar tehnologija. Oni su u dužem periodu i u nekoliko mandata zamenjivali funkcije i pozicije, držeće se na vlasti. Od 2022. došlo je do promene, pa je Šri Lanka dobila novog predsednika (Ranil Vikremesinge), i premijera (Dineš Ganavardena).

Sa Indijom imaju toplo - hladne odnose, jer Indija voli da se meša u njihove unutrašnje poslove što se Šrilančanima ne sviđa. Najbolji prijatelji Šri Lanke su Maldivi, obe države su ostrvske, blizu su, imaju zajedničke projekte i poslove za razvijanje turizma. Od ukupnog maldivskog izvoza 50 odsto ide na Šri Lanku. Vojska Maldiva se trenira i obučava na Šri Lanki. Sa Pakistanom imaju dobre i čvrste odnose, bolje nego sa Indijom. Stanovnicima Šri Lanke su popularne destinacije za putovanja i za odmor Indonezija i Singapur, pre svega zato što im ne traže vize.

Taxi prevoz tuk-tuk, samo dva putnika mogu da sednu

Prevozna sredstva  koja su dostupna stanovnicima pa i turistima su različita. Probali smo sve. Najpre nešto nalik kočiji a ustvari je volovska zaprega, i zove se „zebu kočija“, prema rasi goveda koja je vuku: „zebu krava“. Zatim nešto kao mali traktor, više liči na ono što mi nazivamo freza, a vuče malu otvorenu prikolicu u koju se smeste putnici, i to se naziva „tak-tak“. I konačno, taksi prevoz „tuk –tuk“. Naš lokalni vodič Đaga (Jagath) Kumara nas je upozorio da se sa taksistima dogovaramo unapred za cenu i da po vožnji ne dajemo više od 500 rupija. I bio je u pravu, uvek traže po nekoliko hiljada a kada odbijete i krenete da odlazite trče za vama i pitaju – dobro, koliko daješ. Kažeš 500 rupija, u redu i kreće vožnja. Taksimetar ne postoji. Imaju i autobuse, neverovatno šarene u svim mogućim jarkim bojama i šarama. Jedna od opcija prevoza je i voz, koji podseća na neka stara vremena - nema klimatizacije, osim otvorenih prozora i ventilatora na plafonu.

Ovaj voz je posebna atrakcija za turiste, i svako ko dođe na Šri Lanku mora da se provoza vozom. Prave se fotografije na sve moguće načine, ponekad i opasne, jer se opuštaju viseći iz voza i slično. Vezano za voz, postoji i atrakcija Most devet lukova, u blizini mesta Ela, preko koga prelazi voz gde uvek velike grupe turista čekaju da naiđe voz kako bi se slikali. Međutim, nekima sa dešava da čekaju na mostu i po nekoliko sati a voza nema jer je negde stao zbog kvara. Prema nekim turističkim statistikama, ovaj most je jedna od najfotografisanijih lokacija na svetu.

Turisti čekaju voz, na mostu devet lukova

U urbanijim naseljima i gradovima ima dosta automobila. Uglavnom su novi. Dosta je hibridnih automobila, najčešće tojota, suzuki... Gorivo je oko 1,30 evra za litru dizela ili benzina. Ipak na ulicama je mnogo više motora, mopeda i bicikala.

Smeštaj, bilo u kampovima ili hotelima, uglavnom je korektan, sve je čisto, ali u sobi možete imati guštere koji šetaju po zidovima. Na prozorima i vratima za terase obično stoje natpisi koji obaveštavaju da se pričuvamo od majmuna. Majmunčići nisu agresivni, ali su prisutni sugde unaokolo. Postoji mogućnost da uzmu neke stvari ili nešto od hrane i grickalica. Takođe, može se dogoditi da se sa vama u bazenu kupa poneka mala žabica. Posle dan dva, naviknete na te stvari - priroda buja na sve strane i to se uopšte ne može eliminisati.

Vožnja zebu kočijom

Gostima i turistima je preporučeno da ni slučajno ne piju vodu sa česme. Mogla bi izazavati stomačne probleme. Lokalno stanovništvo u nekim mestima pije takvu vodu, u nekim ne koriste tu vodi ni za pranje namirnica. U bilo kom smeštaju, domaćini će vam uvek pokloniti par flašica vode. Inače mala flaša vode, od pola litra, u radnjama košta oko 90 rupija.

Ostale namirnice su sve mnogo jeftinije nego kod nas. Prosečna cena obroka, u restoranima je od oko šest do 10 evra. Gde god da se nađete, uobičajeno za predjelo poslužuju pun tanjir naseckanog voća – tu su komadi ananasa, lubenice, papaje, različitih vrsta citrusa i još nekih plodova koje prvi put viđamo. Njihova hrana je izuzetno ljuta, ne ljuta kao kod nas već baš ljuta, ljuta. Ko nije navikao na ljuto neće moći da pojede takav obrok. Potrebno je prilikom poručivanja jela, naglasiti da ne želite ljuto. Ukoliko to ne uradite, kao što se meni dogodilo jednom prilikom, imaćete problem. Tako smo saznali da se „posledice“ vatreno ljutog ukusa u grlu „leče“ čašom jogurta pomešanog sa medom. Inače lokalno stanovništvo jako malo konzumira mlečne proizvode. U radnjama se može naći jogurt u pakovanjima od 80 do 100 mililitara i trajno mleko. Svi mlečni i konditorski proizvodi, čokolade i slično u radnjama se drže u frižiderima zbog visokih temperatura. Na policama je mnogo manje proizvoda, a ima jako puno frižidera.

Čuvari reda su naoružani drvenim motkama (palicama)

Kada posećujete radnje, bilo da su samousluge ili neke druge, redovno se događa da radnici koji treba da ručaju ili imaju pauzu, drže tanjir sa hranom za pultom ili jednostavno sede na stolici na bilo kom mestu u radnji i jedu. Kada uđe mušterija, samo odlože svoj obrok i nasmejano vas usluže. Alkohol se prodaje u specijalizovanim manjim prodavnicima, nema ga u redovnim samouslugama ili u radnjama gde se prodaju hrana i piće. Dosta neubedljivo su obajsnili da je to tako da se ne bi pravile gužve. Njihovi najpoznatiji proizvodi ovog tipa su rakija od pirinča i pivo od đumbira.  

Pijace su mešovite, imaju delove bogate voćem i povrćem, delove sa začinima i delove sa tekstilnim proizvodima. U okviru štandova i tekstilnih tezgi, imaju krojače i šnajdere, pa ako vam je nešto veliko ili malo, ili vam smeta neki detalj na majici ili bilo kom komadu odeće odmah nude da to poprave ili da vam sašiju novo koje će vam odgovarati. Prodavci, čekajući mušterije, na pijacama često igraju lokalno popularnu društvenu igru karam.

Društvena igra Karam, partija može da se odigra na pijaci, ispred zgrade, bilo gde...

Obrazovanje je obavezno. Imaju organizovan prevoz za decu do škola, ma gde da žive, pokrivene su sve moguće lokacije. Vrlo su ozbiljne kazne za roditelje koji ne šalju decu u škole, od visokih novčanih pa čak i kazni zatvorom. Idu u škole i vrlo ozbiljno shvataju edukaciju. Deca u školama, ali i studenti, su u jednobraznim uniformama bele boje. Dečaci nose košulje i pantalone, a devojčice haljine ili suknje i košulje. Zanimljivo je da, uglavnom, devojčice nose kravate a dečaci bedževe. Sve obrazovne ustanove, od vrtića do koledža imaju prostrane sportske terene i stadione. Deca i mladi treniraju razne sportove od atletike do tenisa. Osim toga, generalno svi igraju kriket.

Sinhalezi su budisti, to je oko 70 odsto stanovništva Šri Lanke, oko 20 procenata su vernici islamske veroispovesti – muslimani, i oko sedam odsto su hrišćani. Preostalih tri procenta pripadaju nekim manjim verskim grupama.

Poštuju Sidartu Gautanama kao osnivača budizma. On je rođen na prodručju današnjeg Nepala a osnova njegovog učenja bila je ovladavanje umom. Budističko učenje je bazirano na četiri plemenite istine: život je patnja, život je patnja uzrokovana željama, život je konstantan proces kroz ciklus rađanja i umiranja i prekid ciklusa rađanja i umiranja postiže se praćenjem osmostrukog plemenitog puta istine – razumevanje navedenih istina, iskreno razmišljanje, ispravan govor, postupanje, trud, svesnost, koncentracija i ispravno životno okruženje.

Hram budinog zuba u Kendiju

Budisti veruju u stalno ponovno rađanje i umiranje. Pojam karme jeste kosmički zakon - ono što činite, to vam se vraća. Ako ste bili dobra osoba u životu imaćete priliku da budete reinkarnirani u čoveka u dobroj porodici. Ako ste bili loši rodićete se u formi crva. Mi u toku života, prema budizmu, treba stalno da težimo – nirvani, potpunom duševnom miru, gde naš duh više ne prolazi kroz rađanje i umiranje, već stalno stoji u stanju nirvane u jednom prostoru – niti živi niti se rađa, niti umire.

Pinavela - sirotište slonova je prva lokacija koju smo posetili. Ovo sirotište je osnovala vlada 70 - ih godina, sa idejom da se organizuje briga o malim slonovima koji se izgube ili ostanu sami u divljini. Na tom prostoru ima oko 70 jedinki slonova koji su tu dovedeni kad su tek rođeni ili su bili sasvim mali. Oni su sada već odrasli. Među njima je i jedna slonica sa blizancima. Domaćini sa ponosom pokazuju male sloniće i naglašavaju da je to prvi put posle 100 godina da su se rodili blizanci slona na Šri Lanki. U neposrednoj blizini ovog sirotišta, nalazi se očuvana i funkcionalna manufaktura - mala fabrika koja proizvodi papir od slonovih izmeta. Obzirom da se slonovi hrane biljem, izmet sadrži značajnu količinu vlakana koja se tokom tehnoloških procedura izoluju i nastaju tabaci papaira. U manjoj radionici, u sklopu radnje, od tih papira prave se notesi, sveske i drugi suveniri koje prodaju turistima.

U okviru nacionalnog parka Minerija u dubini prašume, posetioci i turisti se provozaju džipovima. Slonovi su na svakom koraku, bezbrižno šetaju ili samo stoje. Podaci govore da ih ovde ima oko 700. Ima dosta malih majmuna – dugorepih makakija. Naši domaćini su nas uveravali da u ovom području ima dosta vrsta životinja – jelena, leoparda, bizona, lenjivaca, medveda, šakala, te da ćemo ih videti tokom vožnje. Međutim veliki broj grupa turista i ogroman broj džipova po jako lošim peščanim i zemljanim putevima prave toliku buku da su životinje verovatno u velikom bekstvu od znatiželjnih ljudi. Nismo ih videli. Osim slonova i majmuna, mogu se videti različite vrste ptica, ima čak i paunova.

Sirotište slonova

Arheološko nalazište na steni Sigirija,  je pod zaštitom Uneska. Na vrhu stene očuvani su ostaci starog kraljevog dvora, zatim dve palate –letnje i zimske, mnogo murala. Postoje ostaci i četiri bazena, a kralj je imao tron u kome je sedeo i gledao kako se kupa 500 žena u tim bazenima. Ranije je zbog postojanja nekih dodatnih građevina stena imala izgled lava i zbog toga je nazivana Lavlja stena. Imala je i šape i glavu. Glave više nema.

Oko same stene su ostaci rova - kanala u kome su držali krokodile, kao neku vrstu zaštite. Stepenice kojima se penjemo uz stenu, najvećim delom puta su od belog mermera, jer pri mesečini sijaju. Tada nije bilo drugog osvetljenja.

Priča o kraljevstvu od koga su ostala ova nalazišta, datira iz petog veka, kada je Dtusen bio vladar Šri Lanke. On je imao dva sina Kašanu i Magelanu. Kašana, stariji, je bio sin kralja i konkubine, a Magelana je bio sin kralja i kraljice, i presto je trebao da pripadne njemu. To se Kašani nije dopalo, pa je odlučio da ubije oca - vezao ga je za stene i pustio da umre. Preuzeo je vlast, i proglasio sebe za kralja. Pošto se ipak plašio brata 473. godine je izgradio svoje novo kraljevstvo na steni Sigirija. Izgradio je svoj hram i održao vladavinu 24 godine. Za to vreme njegov brat je bio pobegao u Indiju, oporavljao se od smrti oca i gradio svoju vojsku. Nakon 24 godine mlađi brat je napao Sigiriju kako bi preuzeo vlast. Bitka je trajala dugo, a kada je Kašijana shvatio da gubi - sam sebi je prerezao vrat i tako se završila njegova vladavina. A mlađi brat je došao na presto.

Stena Sigirija

Tokom boravka u selu Sigirija imali smo priliku da gostujemo u jednom lokalnom domaćinstvu. U znak dobrodošlice domaćica udara u bubanj prilikom dočeka. Svi hodaju bosi u kući i okolo. Dozvolila nam je da učestvujemo u pripremanju ručka. Jela se kuvaju u glinenim ćupovima. Uvek pripremaju veći broj jela od povrća i bilja, mesa ili ribe konzumiraju manje. Hleb minimalno, nalik na tortilju ali mnogo manjeg obima. Ovde smo naučili kako da se iskoriste svi delovi kokosa, najpre kokos koji postoji i u našim radnjama, sa izuzetno tvrdom korom, od koga se pravi kokosovo brašno, od vlakana kokosove kore prave se kanapi i konopci, a preostali otpad se koristi kao kompost za bašte. Drugi je kraljevski kokos koji se uglavnom poslužuje kao dobrodošlica turistima, zbog egzotičnog soka. On je znatno mekše kore, žute boje je, od ove vrste se pravi kokosovo ulje.    

Sa domaćicom smo pravili zanimljiv sos od kokosa, belog i crnog luka, ljute papričice, soka limete, soli i bibera.

Pokazala nam je kako se od palminih grana prave elementi za izgradnju krova kakav je i na njenoj kući u kojoj nas je ugostila.

Pomagali smo i u proceduri ljuštenja pirinča. Pirinač se sipa u jednu drvenu duboku posudu, kao ćup ili malo bure, i udara drvenom motkom, a potom prosejava. Objasnila nam je da treba da se jede prstima, kako bi se sačuvao kvalitetan ukus hrane, ali ipak nam je servirala escajg. Rekla je da se ukus gubi ako tokom unosa hrane imamo pribor kao posrednika.

Kuhinja u seoskom domaćinstvu u Sigiriji

Ovde smo naučili i kako se rasteruju komarci uz pomoć vatre, odnosno dima. Kod njih nema prskanja komaraca, ali na mnogo mesta, bilo gde, pale male vatre, gomile lišća, kokosove kore i drva zapale, dim koji nastaje rasteruje komarce. Takvih vatri ima bezbroj na svakom koraku. Neprestano smo bili u stahu da će se izazvati požar, međutim, oni vrlo vešto kontrolišu te vatre.

U svakoj kući, pa čak i u okruženju bilo kog smeštaja ima po 7 – 8 ili čak i više pasa. Nisu dosadni, ne uznemiravaju ljude, ne traže hranu.

Mačaka nema, tek smo kasnije u Kendiju videli mačku u jednom restoranu. Psi služe da laju na slonove i tako ih preusmere ako se približe, ili na majmune kako bi ostajali na distanci. Tih malih čopora ima čak i u hotelima na plažama, bukvalno svugde.

Kontejnera i kanti za otpatke nema, zbog majmuna. Postoje procedure i pravila gde i kako se skladišti otpad i kako i kada se odnosi.

Stena Pidurangala, čekanje izlsaka sunca

Hvatanje izlaska sunca na Pidurangala steni je veliki izazov za turiste. Ova stena je nastala vulkanskom erupcijom. Nekada je predstavljala utočište za brojne monahe. Danas je mesto na kome se „hvata“ izlazak sunca. Ustaje se u četiri sata ujutro, i bukvalno trči uz stenu. Uspon je veoma zahtevan, samo delimično je uređen prilaz a značajan deo bukvalno puzite kroz uske šupljine i prolaze kako bi se stiglo na vrh. I kada tako rano pomislite da niko nije lud osim vas, na vrhu već destine ljudi sede gledajući prema istoku. Nađu se tu i majmunčići koji vrebaju šta da otmu od pridošlica.

Grad Kendi je drugi po veličini u Šri Lanki. Prvi susret sa ovim gradom bio je iznenađujući. Na veoma visokoj temperaturi centalnim gradskim ulicama ljudi su hodali sa kišobranima, ili su trčali. Ubrzo smo shvatili suštinu iznenađujućeg prizora. Krošnje drveća su prepune ptica, koje cvrkutom stvaraju zaglušujuću buku. I svi koji hoće da hodaju lagano i bez rizika da se ptice unerede po njima, nose kišobrane a retki koji se tu zateknu bez kišobrana brzinski pokušavaju da protrče.

U Kendiju smo prilikom jednog izlaska, pronašli pub sa hranom bez zaljućivanja, u kome se u pozadini čula muzika Frenka Sinatre. U ovom gradu se nalazi Hram budinog zuba, teatar, botanička bašta, zatvor i - kao i u svakom mestu – stadion za kriket.

Stadion za kriket u gradu Gale, proglašen je za najlepši na svetu

Za zatvor je vezana legenda o najpoznatijem šrilančanskom kriminlacu svih vremena. Njegovo ime je Marua Silva. On je pogubljen vešanjem. Bavio se krijumčarenjem alkohola, a bio je osuđen i za ubistva. I njegova žena je radila sa njim pa su ih lokalci zvali „domaći Boni i Klajd“. To se događalo 70-ih godina prošlog veka. Silva je često hapšen ali i često bežao iz zatvora. Kada mu se ćerka rodila on je pobegao da je vidi i vratio se u zatvor. Njegovo pogubljenje je poslednja smrtna kazna koja je izvedena na Šri Lanki, iako i dalje postoji kao zakonska mogućnost.

U Kendiju je moguće posetiti lokalni teatar i odgledati predstavu kojom se predstavlja njihova kultura. Smenjuju se plesači različitih tradicionalnih plesova, odeveni u raskošne haljine i boje, bubnjari ali i zastrašujuća tačka igre sa vatrom. Raspitujući se o opasnostima od te vatre za izvođače koji nemaju nikakvu zaštitu, objasnili su nam da oni za taj posao pripremaju decu od dve godine, tako da tokom godina treninga njihova koža postaje izdržljivija na temperaturu odnosno neće zadobiti opekotine tokom predstave (?) 

Škole organizovano dolaze na ceremonije u hram Budinog zuba

Hram Budinog zuba u Kendiju važi za jedan od najvažnih za sve budiste, ne samo stanovnike Šri Lanke. U ovom hramu se nalazi Budin zub, njegova leva trojka. Veruje se da ga je jedna princeza prokrijumčarila tako što ga je zavezala za pramen kose. Inače, Buda je nakon smrti u dubokoj starosti, kremiran. Ovaj zub je sklonjen i sačuvan. Zub je putovao svuda po Šri Lanki, jer je postojalo verovanje da vladar mora da ga nosi sa sobom i da ko ima Budin zub - biće vladar Šri Lanke. U nekom periodu zub je bio u Polanaruvi, dok nije uništen hram u kome se nalazio. U jednom trenutku Budin zub se zaustavio u Kendiju i tu je izgrađen hram u njegovu čast. Hram je bio dva puta napadnut: prvi put od strane terorista koji su želeli da ukradu zub, i drugi put od tamilskih tigrova. Tamili su hinduisti. Oni su bombardovali hram i prednja strana je uništena ali je Budin zub ostao netaknut.

U avgustu svake godine, održava se festival Budinog zuba, kada gradom prošetaju okićeni slonovi, plesači, igrači, muzika, a za tu priliku se gradom pronosi replika Budinog zuba. Praksa je da se pravi zub pokazuje jednom u 10 godina.

U hramu Budinog zuba tri puta dnevno se organizuju ceremonije gde se odaje počast zubu. Mi smo prisustvovali jednoj od njih. Da biste uopšte ušli u dvorište i prostor hrama, mere bezbednosti su vrlo visoke, policija proverava svakoga ko ulazi, uz to morate biti pristojno obučeni, i muškarci i žene, moraju biti pokrivena ramena i kolena, odnosno dugi rukavi i duge pantalone ili suknje za žene. I morate da se izujete. Inače je običaj da se svi moraju izuti kada ulaze u prostore budističkih hramova. Na nekim lokacijama, na samim ulazima, postoje i redari sa kućicama ili policama za obuću, kojima predajete svoju obuću na čuvanje. Na ceremonije se donosi cveće, koje se ostavlja ispred statua bude, jer za budiste cvet simbolizuje život.

Početak svake ove ceremonije najavljuju bubnjari ili mali „orkestri“ sa po nekoliko bubnjara i muzičara koji sviraju neke lokalne instrumente slične frulama. Nema nikakvih tekstova niti molitvi koji se izgovaraju, već svako za sebe treba da ima molitvu u svom umu i srcu. Cela suština velikih ceremonija u Hramu Budinog zuba, je da prođete kroz prostoriju u kojoj se u maloj kutiji, nalik na kovčežić, čuva Budin zub, ostavite nešto novca kao prilog, pomislite neku želju, pogledate u kuticiju i izlazite. Sve se odvija veoma brzo i imate jedva par sekundi za to. A jednom nedeljno, sredom, organizuje se i pranje zuba i onda ta voda postaje osvećena vodica, koja se daje vernicima. U jednom spoljnom delu predvorja hrama vernici i posetioci mogu upaliti male „lampice“, odnosno posudice u kojima je kokosovo ulje. Veruje se da treba zamisliti želju, upaliti svetiljku i ostaviti je da gori, kako bi se zamišljena želja ispunila.

Statua Bude koji leži, u hramu Dambula

Kao simbol budizma postoje i brojne stupe izgrađene u svim krajevima Šri Lanke. To su poluloptaste okrugle građevine bele boje. Prema unutrašnjem sadržaju stupa postoje tri vrste: stupe sa telesnim relikvijama Bude, kao što je zub, kost i slično, stupe sa asocijativnim relikvijama, nešto što se dovodi u vezu sa Budom kao, na primer,  njegov kaiš, činija iz koje je jeo, i memorijativne stupe. Do stvari koje se čuvaju u stupama nema prilaza, sve je zazidano. Budin kaiš se nalazi u stupi u Polunaruvi koja je visoka 62 metra. Najveća je u Anuradapuri - 130 metara i sagrađena je u četvrtom veku. Ona je bila treći najveći spomenik na svetu, posle piramide u Gizi. Najstarija ima 120 metara, dve hiljade godina je stara. Po džungli je bilo dosta malih stupa ali su ih lovci na blago rušili i pljačkali. Stupe u Šri Lanki su sve okrugle, samo je jedna stepenasto sagrađena u to vreme u znak dobrih odnosa sa Kambodžom.

U blizini Kendija je i planina Šri Pada odnosno Adamov vrh, 2.243 metara. Put koji vodi do vrha uređen je i ima oko 6.000 stepenika. Za sve stanovnike, bez obzira na religiju kojoj pripadaju, ova planina, odnosno vrh, ima veliki duhovni značaj. Veruje se da je Adam baš tu prvo dodirno tlo stopalom, odnosno zgazio kada je sišao na zemlju. To mesto je bukvalno svetilište za sve ljude. Na samom vrhu izgrađen je i hram. Tu dolaze i stari i mladi, i bolesni i ljudi sa nevoljama i znatiželjnici. Za turiste i planinare postoje vodiči i organizovano je penjanje, uglavnom noću kako bi na vrh stigli u svitanje. Uz stazu ima dosta mesta za odmor, mogu se kupiti osveženja i suveniri. Za one koji su manje istrajni postoji mnogo niža planina - Mali Adamov vrh. Sa ovog vrha hrabriji se spuštaju zip-lajnom.

STari grad Polunaruva

Botanička bašta Peradenia, važi za najlepšu botaničku baštu u Šri Lanci. Tu se mogu videti hiljade vrsta različitog autohtonog tropskog bilja, banjan drveće, kraljevske palme, viseći mostovi, začinsko bilje, retki primerci biljaka, brojne vrste ptica, cela jata slepih miševa. Posebno su zanimljivi kuća orhideja, bašta začina, vrt cveća, drvoredi palmi, kućne biljke. Neki od mojih saputnika nisu mogli da odole, popeli su se na nekoliko izazovnih stabala. U ovoj bašti i dalje raste stablo koje je posadio Josip Broz Tito prilikom posete Šri Lanci, 1959 godine.

Plantaže čaja su nezaobilazne za turiste i sve posetioce, ali i za njihove školske ekskurzije. Svaki pedalj zemlje u nekim delovima Šri Lanke je pod čajem, posebno u oblasti Nuvara Elija. U sklopu plantaža imaju čitave pogone za skladištenje, sušenje, dalju obradu sve do pakovanja različitih vrsta čajeva. Zavisno od berbe, razlikuju se zlatni, srebrni, beli, crni i zeleni čaj.

Posetili smo plantažu - Damro čaj. U posedu ovog imanja 1.200 jutara zemlje je pod zasadima čaja. Imaju 1.000 zaposelnih od kojih su 600 berači. Žbunje čaja živi 50 godina, a svake pete godine se orezuje. Kada se bere, beru se samo dva listića i mali izdanak još neformiranih listića na vrhu grančice. Bere se tokom cele godine, svakoga dana. Samo se menjaju lokacije. Kada se neki deo plantaže obere, ponovo se vraćaju na branje na tom mestu za nedelju dana. Postoje dve sorte čajevog žbunja: zelena, od koje se dobijaju zeleni i crni čaj i od ove vrste ovde dnevno proizvedu tri tone čaja, i crvena, od koje se prave zlatni, srebrni i beli čaj - mesečno se proizvede samo 10 kilograma ovih čajeva, na ovoj plantaži.

Radili smo na plantaži Damro čaj

Nismo odoleli izazovu da provedemo neko vreme sa radnicima na plantažama, odnosno jedan dan u berbi. Svi dobiju velike crvene korpe koje su vezane za kačket i nose se na leđima. Čaj se bere prema instrukcijama nadzornika, i preko glave ubacuje u korpu. Nije nimalo lako, velike vrućine su, a plantaže su najčešće na strmim obroncima brda. Desi se i da se vreme u toku dana odjednom promeni i počne kiša. Potrebno je nabrati 18 kilograma za dnevnu smenu. Dnevnica je 1.700 rupija. Ako uberu više dobijaju bonus. Čaj beru isključivo žene. Poslodavci daju mogućnost beračima da dobiju smeštaj u okviru njihovog poseda. Od branja do pakovanja čaja prođe jedan dan. Zeleni i crni čaj se suše u pogonima, a mašine pokreću na drva – loženjem. Ostali čajevi se suše na suncu.

Trenutno postoji oko 600 fabrika čaja u Šri Lanki. Zakonom je propisano da 80 odsto proizvodnje moraju da prodaju na berzi u Kolombu. Velike firme koje imaju brend ali nemaju proizvodnju - kupuju čaj. Oni dodaju još neke kombinacije ili arome, pa tako dobiju čaj sa mangom, sa limetom i slično. Potom sve količine izvoze pod svojim imenom. Cela procedura se odvija pod kontrolom države. Zanimljiv je i podatak da, recimo, za crni čaj od ubrane količine do samog proizvoda, posle sušenja, težina se smanji pet puta, za zeleni sedam puta, a za beli čaj čak 10 puta.

Mali kiosk u prirodi- ovde se kuva kukuruz, prave sokovi i prodaju turistima

Prizore pecaroša koji stoje na štapovima viđali smo na razglednicama ili filmovima. Priča datira iz nekih davnih vremena kada je grupa momaka pokušavala da zaradi pecajući ribu, pa su se popeli na olupinu nekog starog broda, kako ih niko ne bi ometao, i u nekom trenutku su shvatili da mogu da zabodu štap gde god im odgovara i na taj način mogu na miru da pecaju a da im niko ne plaši ribu. Takav način pecanja je ostao do danas, ali sada više kao turistička atrakcija nego kao neka aktivnost za značajan ulov ribe. Ako hoćete da ih fotografišete morate da platite 500 rupija, a ako hoćete vi da se slikate sa njima ili da probate da pecate popevši se na štap, onda plaćate 1.000 rupija.

Pecaroši na štapovima

Stari grad Polunaruva je Unesko 1982. godine proglasio za svetsku baštinu. Polanaruva je bio drugi glavni grad Šri Lanke u 12. veku. Prvi je bio Anuradapura, od 6. veka pre nove ere do 1.500. godine, kada su ga Indijci uništili. Posle toga je Polanaruva postao glavni grad, i zadržao taj status 200 godina, dok i njega nisu uništili Indijci. Nalazi na terenu, oruđa, instrumenti za operacije govore da su još u ta davna ta vremena imali hirurge i stomatologe. Za 200 godina u Polanaruvi se promenilo 21 kralj. Samo tri su bila važna: Prvi koji je vladao 55 godina, (sa 17 počeo vladavinu); drugi 33 godine, a treći 9 godina. Poznatu palatu od sedam spratova je sagradio kralj koji je vladao 33 godine. Od ove palate do danas su sačuvana samo tri sprata, jer su građeni od kamena a ostali su bili od drveta, pa su uništeni kada su Indijci spalili ovu palatu u 13. veku. Među zaštićenim nalazima su  palate, posebne sale za prijeme i sastanke, hramovi, stupe, parkovi, fontane i jezera za navodnjavanje. Tu je očuvana arhitektura tipična za Šri Lanku. Očuvan je i bazen van zidina, u kome se kupao kralj tako što je nasred bazena postavljeno postolje na kome on sedi, a okolo su plivale brojne žene koje su ga prskale vodom.

U okviru zaštićenog kompleksa nalazi se i kamena knjiga teška 25 tona, dugačka 8 metara, na kojoj su ispisani zakoni, a tekst ima 4.300 karaktera. Taj kamen su slonovi vukli 100 kilometara do tog mesta gde je postavljen. Na početku razvijanja pismenosti, pisali su na kockastim palminim listovima koje su premazivali voskom da se sačuvaju. Stoga si im slova okruglasata, jer su se trudili da pišu a da ne pocepaju listove. Pišu i čitaju s leva na desno kao i mi.

Lokacija koju obavezno treba posetiti su budistički hramovi Dambula, koji je takođe Unesko zaštitio kao svetsku baštinu. To je najveći očuvani kompleks pet hramova unutar pećina i budisti ga smatraju važnim verskim mestom. Svaki od ovih hramova je iz perioda različitih kraljeva koji su vladali Šri Lankom. Najstariji je star 2.100  godina. U prvom hramu dominira statua Bude koji leži i prikazan je kao mrtav, dug je 14 metara, a isklesan je od jednog komada kamena. Zidovi su oslikani, deo tih slika - crteža je star 200 a drugi deo čak 300 godina. Boje na slikama su vrlo žive i očuvane.

U prostoru ovog kompleksa živi 100 monaha. Mogu se videti samo kad je ceremonija. Hodaju bosi, obučeni u narandžaste odore. Ceremonije se obavljaju bez prisustva posetilaca. Kada je ceremonija, hram se zatvara i niko ne može da prisustvuje, čak ni lokalni stanovnici niti sami vernici budisti. Svi moraju da izađu napolje. Ceremonija traje oko 15 minuta. Za vreme ceremonije Budi daju darove i ponude.

Monasi tokom života meditiraju, uče o budizmu, uče mlade monahe, predaju u školama, decu uče uglavnom o budizmu, a ređe i neke druge predmete ako su edukovani, kao na primer jezike. Ponekad su monasi direktori škola.

Pred Budine statue polažu cveće

Šri Lanka je bogata dragim kamenjem i postoji mnogo rudnika u kojima se kopa. Najviše rudnika se nalazi u džungli. Običaj je da kada otkriju nalazište, obave ceremoniju kojom traže blagoslov od Boga da kopaju. Obišli smo jedan takav rudnik i to nije bilo onako kako smo očekivali, odnosno kakvu predstavu smo imali o pojmu rudnika. Ovi rudnici su kao bunari, rupe u zemlji, unutra mogu da uđu najviše dva čoveka koji se spuštaju konopcem a, čekrkom, u kantama izvlače materijal, odnosno kamenje. Za nalazišta mesečevog kamena (plavi, žuti i beli), kopa se na dubini 20 do 100 metara. Za nalazišta safira potrebna je dubina od 80 do 400 metara. Jednom iskopan rudnik može da traje 8- 9 godina, onda se kopa na drugom mestu. Često je problem što se u takvim bušotinama skuplja voda pa ulažu mnogo truda da je ispumpavaju. Zbog vlage na zidove rudnika stavljaju slojeve grana paprati kako bi je obuzdali. Dubinu osvetljavaju samo svećama koje im ujedno služe kao detektori toksičnih gasova. Kada jednom otkopaju rudnik, na potrebnoj dubini, na svakih godinu dana produbljuju još pet metara.

Radnik silazi u rudnik dragog kamenja

U nalazništima u Šri Lanki ima oko 50 vrsta dragog i poludragog kamena. Ima safira - roze, narandžastog, žutog, belog i zvezdanog, zatim rubina, aleksandrita, akva marina, ametista, mesečevog kamena. Mesečev kamen je jedino moguće naći na Šri Lanki, tu je  jedini prirodni izvor moonstona u celom svetu. Najpopularaniji i najvredniji safir u svetu je (srednje) plavi safir sa Šri Lanke.

Nedovoljno je dobro za opisati ako se samo kaže plaže su prelepe. U stvarnosti je mnogo više od toga. Nisu komercijalizovane kao u nama poznatim modernim letovalištima. Zbog monsunskih kiša, oluja, vetra i peska, nema previše ležaljki. Uglavnom stoje sklonjene negde sa strane i možete ih uzeti. Ne plaćate ništa za to. Obzirom da je reč o okeanskoj obali talasi su previsoki, vrlo često je zabranjeno kupanje - istaknuta je crvena zastavica. Imali smo priliku da se odmaramo na jednoj od najlepših plaža sveta u mestu Mirisa, kao i na Unawatuna plaži u koloniji Gale. Na plažama nema redara i spasilaca. U jednom od hotela, kada smo došli, rekli su nam da nije preporučeno kupanje jer je prethodih dana bilo nekoliko smrtnih slučajeva, ali svako je odgovoran za sebe samog. S druge strane, ima jako puno škola i instruktora za surfovanje. Ispred ulaza u hotele sa strane plaže uvek se nalazi kadica sa vodom u koju morate da operete noge i papuče da ne bi unosili pesak u hotel. Ukoliko pokušate to da zaobiđete neko od osoblja će vas juriti.

Na plažama su često istaknute crvene zastavice, i svako ko se kupa rizikuje život

U primorskim gradovima ima dosta ruskih firmi, i natpisa i reklama na ruskom jeziku. Najčešće su to spa centri, saloni za masažu i mali restorani. Većina turista koje smo imali prilike da sretnemo su iz okolnih azijskih zemalja, tek manji broj njih je iz Evrope i zapadnih zemalja.

Vredi posetiti i kuću - muzej svile, za naše pojmove to je kao šoping centar, gde osim mogućnosti da nešto pazarite, imate i prliku da se fotografišete u njihovim nacionalnim nošnjama, ali i da odgledate mali film o istorijatu svile i načinima proizvodnje i gajenja svilenih buba.

Muzej drveta prikazuje najrazličitije proizvode od najsitnijih drvenih suvenira, malih slončića do vrlo krupnih i kabastih komada nameštaja.

Grad Gale je ostao kao trag holandske kolonizacije na Šri Lanki. Tamo se nalazi nacionalni teren za kriket koji je proglašen najlepšim terenom za kriket na svetu zato što se nalazi između tvrđave i okeana. Tu su i džamija, Anglikanska crkva, mnoštvo malih radnji, uskih uličica, nad kojima se nadvijaju kablovi za strujne instalacije.

Muzej sećanja na razorni cunami iz 2004. godine 

Muzej cunamija

Muzej cunamija je smešten u vrlo skromnoj prizemnoj kući. Izgrađen je i koncipiran zahvaljujući donaciji Japana. Ovde se čuvaju fotografije i snimci posledica razornog cunamija iz 2004. godine. U dvorišnom delu je jedan od vagona voza koji je udarom cunamija prevrnut i poginulo je 1.700 ljudi, dok je samo 15 pitnika preživelo. Nakon zemljotresa kod Indonezije, koji je bio jačine 9,2 stepeni, cunami je za dva sata stigao do Šri Lanke i ušao u dubinu teritorije 2,5 kilometara, ostavljajući pustoš za sobom.

Zanimljivo je da u posledicama cunamija životinje nisu stradale, jer su se neposredno pred nesreću sve životinje povukle dublje u teritoriju ostrva. Objašnjenje je da životinje čuju do 100 kiloherca a ljudi samo do 20. Tako da su čule, osetile zemljotres i pobegle.

Veruje se da je poginulo oko 35.000 ljudi, mada to nisu potpuni podaci. U to vreme na Šri Lanki se vodio građanski rat, pa za deo teritorije koju su kontrolisali Tamili, a koji je takođe bio pogođen cunamijem, nema podataka o stradalima. Mnogo ribara je poginulo, pa su se dugo suočavali sa problemom da nema ko da peca. I još 20.000 ljudi je raseljeno. Neposredno pre udara cunamija voda se bila povukla oko kilometar, a ljudi su pojurili na plaže da skupljaju korale i da vide šta je ostalo, zato ih je toliko poginulo. Zanimljivo je da statue Bude koje su se nalazile na pogođenim područjima nisu oštećene. Talas koji je udario teritoriju Šri Lanke povukao je sa sobom ogromnu količinu mulja sa dna pa su leševi bili potpuno crni i vrlo brzo je počela kolera da se širi, te nije bilo vremena za kremiranja već su ih sahranjivali u masovnim grobnicama. Ostalo je mnogo siročadi. Ljudi su izgubili rođake i prijatelje. Deca su bila istraumirana, plaše se da pogledaju u okean. Zbog uništene infrastrukture bilo je teško dopremiti pomoć.

Muzej i danas organizuje psihološku pomoć za ljude koji su preživeli, ili su izgubili najbliže, ali i za njihove potomke - obučavaju ih kako da razumeju i pomognu svojim najbližima koji žive sa traumama.

 

Albino kornjača na crnom tržištu košta oko 45.000 evra

Farma kornjača

Farma kornjača je ujedno i centar za spasavanje kornjača. U jednom delu se gnezde jaja kornjača, a u drugom se neguju i leče kornjače koje su povređene ili imaju neku bolest. Najčešće su to bolesti kože koje dobijaju zbog alergija na najlon i plastiku koji dospevaju u vode. I ribarske mreže su od najlona. U ovim zaštićenim uslovima preživi 80 procenata mladih kornjača koje se izlegu, dok u divljini preživi jako malo njih, svega do 20 odsto. Kada dovoljno odrastu puštaju ih u okean. Posetioci koji se zateknu u tim prilikma mogu da plate kako bi učestvovali u takvoj misiji. Muške kornjače imaju duži rep i po tome se razlikuju od ženskih. Neke su spasene sa povredama ili otkinutim perajima jer ih napadaju ajkule. One za koje se proceni da neće moći da prežive u prirodnom staništu ostaju zauvek na farmi.

Posebnu pažnju privlači vrsta „eretmochelys imbricata“, što bi u slobodnom prevodu bilo jastrebokljuna kornjača. Lovokradice ih love zbog vrednosti i lepote njihovih oklopa od kojih se prave ramovi za naočare i drugi modni detalji. Ova vrsta je krajnje ugrožena i u velikoj  opasnosti od izumiranja.

Albino kornjače su retka pojava. Njih kada spasu, ne puštaju nazad zbog lovokradica. Jedna albino kornjača na crnom tržištu košta oko 45.000 evra.

 

Jagath Nanda Kumara

Voli srpske turiste

Naš lokalni domaćin i vodič za obilazak Šri Lanke, Jagath Nanda Kumara, kaže da ga posebno oduševljavaju i da voli turiste iz Srbije jer pokazuju veliko interesovanje da upoznaju prirodu i kulturu Šri Lanke. Jagath se nije oduvek bavio turizmom.

„Ja sam nekada bio poljoprivrednik, a onda sam u potrazi za poslom otišao u Saudijsku Arabiju, gde sam radio kao vozač kamiona, nekoliko godina. U Šri Lanku sam se vratio 2009. godine i pridružio agenciji Jetwin travels, to je bio moj prvi posao u turizmu.“

Iako je prošao zanimljiv put od poljoprivrede do turizma, kaže da je uvek imao želju da radi sa turistima. Još kao dečak posmatrao je grupe turista koje su obilazile njegov grad.

„Grupu Jungle Tribe sam sreo prvi put 2016. odine, kada sam već imao drugi posao u turizmu, preko agencije Sanki Leisure. Volim da radim sa turistima iz Srbije. Sa mnogima sam ostao u kontaktu i kroz komunikaciju razvijamo prijateljstva.“

Za sada još nije imao priliku da poseti našu zemlju.

„Voleo bih da posetim Srbiju. Posebno bih voleo da vidim svoje srpske prijatelje.“