Francuska ispraća Dr Luja Šitlija, jednog od osnivača „Lekara bez granica“: dovozio je pomoć Srbiji 1992. i opominjao da “dobročinstvo nije biznis“

U Miluzu u Francuskoj preminuo je dr Luj Šitli (Louis Schittly), jedan od osnivača nevladine organizacije “Lekari bez granica“, koji je 1992. dovozio lekove u Srbiju tada blokiranu zbog sankcija - za GAK i Dečju bolnicu u Tiršovoj. Svi francuski mediji prenose vest o odlasku doktora Šitlija nazivajući ga “herojem mira i humanitarizma“.

Dr Šitli bio je jedna od retkih javnih ličnosti u Francuskoj koje su se 1999. suprotstavile „humanitarnom“ bombardovanju tadašnje SR Jugoslavije, baš u vreme kada je organizacija “Lekari bez granica“ dobila Nobelovu nagradu.

Sa Bernarom Kušnerom, anesteziologom dr Vladanom Radomanom i sa još nekoliko kolega lekara, sedamdesetih godina prošlog veka, po povratku u Francusku iz rata u Bijafri, osnovao udruženje "Lekari bez granica". Sa Kušnerom se kasnije razišao jer se protivio doktrini takozvane “humanitarne intevencije“, smtrajući je zloupotrebom medicine, ali je uvek poštovao njihovo prijateljstvo iz vremena Bijafre.

Dr Šitli u Bijafri

Mali seljak je jedini slobodan

Dr Luj Šitli rođen je 1938. godine u porodici poljoprivrednika u selu Bernviler u Alzasu na istoku Francuske. Školovao se u katoličkom seminaru i kao dečak sanjao da postane misionar. Ipak, otići će na studije medicine u Strazbur, a potom u Lil i kao mlad lekar i idealista, koji je želeo da popravi svet, 1967. će se prijaviti na oglas Crvenog krsta za rad u Bijafri. Tamo su rat i glad ubijali nedužne žrtve u sukobu iza kojeg su stajali interesi petrolejskih kompanija. Posle kratke pauze i povratka u Francusku otići će u rat u Vijetnamu, zatim Bangladešu, Avganistanu, Sudanu …

Pre skoro četiri i po decenije na Svetoj gori, postao je pravoslavni hrišćanin i dobio ime Grigorije (po Grigoriju Gornjačkom). U grčkoj pravoslavnoj crkvi kršteni su i njegova supruga Erika - Anastazija i deca Marta i Žan Batist, a sada i unuci Ulis i Karmen.

Dr Šitli je sa porodicom živeo je na seoskom imanju nasleđenom od predaka koji su se u XVI veku doselili u selo Bernviler.

Kada se svom duhovniku, ocu Simeonu sa Svete gore, požalio da mu je najbliža pravoslavna crkva daleko, ovaj mu je jednostavno posavetovao da na imanju na kome živi u Alzasu sagradi pravoslavnu kapelu. Sa svojim prijateljem pesnikom Šarlom - Teofanom Brišlenom, dr Šitli je sagradio kapelu posvećenu svetom Grigoriju i svetoj Anastaziji, koja je metoh Grčke pravoslavne crkve.

Uoči krštenja na Svetoj Gori, godine 1980. proveo je 4 meseca u Avganistanu u jednom zabitom selu do koga se išlo peške pet sati.

“U Avganisatnu sam lečio seljake. Uveče oko vatre često smo razgovarali o veri. Oni su prihvatali da sam različit. Taj mali seljak koji uveče sedi kod vatre i gleda u zvezdano nebo – on je svugde isti. Nije njegova istorija istorija nacija – to je velika obmana. U srednjem veku nije ni postojao pojam nacije već „otečestva“. Nacija je izmišljena na Zapadu u XVIII veku. Njome počinje takozvana moderna epoha i moderni ratovi. Moja istorija nije istorija Nemačke i Francuske mada ja podnosim njene posledice. Da vam pravo kažem, ja još nisam došao k sebi od svega što se kod vas u bivšoj Jugoslaviji dogodilo – posebno u Bosni. Oni koji su okrenuli ljude jedne protiv drugih, pogotovu zapadne zemlje – na njima je velika krivica i odgovornost“, govorio je.

Neumorno je ponavljao je da su takozvani “mali seljaci jedini slobodni ljudi jer ni od koga ne zavise da bi se prehranili“.

„To je najstarija klasa na planeti – pet hiljada godina postoje. Svi ostali zavise od neke države, nekog preduzeća. Mali seljak koji radi zemlju, gaji stoku – on zavisi samo od onoga ko odlučuje o tome da li će pasti kiša, on jedini sam sebe hrani“, neumorno je ponavljao.

Po dvorištu Šitlijevih u njegovom selu Bernviler (Bernziller) trči i dalje živina skoro kao u doba njegovog detinjstva. U kavezu su zečevi, u toru – tridesetak ovaca, a do pre nekoliko godina bilo je i svinja pa su se najbliži prijatelji i rodbina okupljali za svinjokolj.

Putovanja po Jugoslaviji

Luj Šitli je odlično poznavao Balkan, pogotovu bivšu Jugoslaviju u koju je došao po prvi put 1962. godine. Tada je kao mlad lekar u okviru međunarodne razmene boravio u Sarajevu, stažirajući kod čuvenog oftamologa dr Vladimira Čavke.

Često se sećao kako je iz Rijeke brodom došao u Split i odatle autobusom krenuo za Sarajevo: 

“Tu sam prvi put video jednu džamiju i prvi put jednu pravoslavnu crkvu. Nikada neću zaboraviti prijateljsku atmosferu i srdačnost ljudi koji su me okruživali. Posle sam sedamdesetih otišao u Srbiju i obilazio manastire, počeo sam da se pripremam za ulazak u pravoslavlje. Zašto ? Nisam nikakav fanatik, da se razumemo, školovan sam kao veći deo moje generacije u katoličkoj školi, posle sam bio bez vere ali sam osećao da mi je ona potrebna. Kroz pravoslavlje sam otkrio da Gospod nije umro na krstu i zato sam ušao u pravoslavlje, a ne zato što smatram da je to savršena crkva ili tako nešto. Pravoslavlje je često u iskušenju etnofiletizma – to jest poistovećivanja vere i nacije – što je osuđeno na crkvenim saborima“. 

Rado se sećao svog prvog putovanja po srpskim manastirima, posebno posete Studenici koja ga je “ostavila bez daha“ kako je govorio. Prvo je putovao sedamdesetih godina sa prijateljem, piscem Rene Nikolom Enijem (René Ehni), povratnikom iz alžirskog rata, a kasnije sa suprugom i decom.

Kamion lekova za beogradske bolnice GAK i Dečju kliniku u Tiršovoj 1992, kada je Srbija bila pod sankcijama, dovezao je uz pomoć svojih prijatelja vinogradara Andrea Klajknešta i stočara Žila Gajsmana.

Posle putovanja po Balkanu 2006. godine pričao je prijateljima da je video mlade i lepe ljude kako šetaju Trebinjem uveče:

“Budućnost je – mislio sam gledajući ih – u generaciji koja se ne seća patnje. Oni koji se sećaju, koji su preživeli rat – oni su izgubljena generacija. Tako tako je svugde, posle svih ratova“, rekao mi je tada.

Kada sam ga pitala kako vidi činjenicu da je humanitarna delatnost postala biznis velikih razmera i dekor svih ratova, često sa sumnjivim političkim, vezama rekao je:

„Sada kada se govori o skandalima u humanitarnim organizacijama, ne treba pojednostavljivati stvari. Treba se setiti da smo osnovali Lekare bez granica kada smo u Bijafri videli da se na naše oči u avione Crvenog krsta tovari oružje. Ovo što se dešava rezultat je profesionalizacije. Ona se dogodila – to je činjenica. Za trideset godina nisam zaradio ni centa od humanitarne delatnosti. U početku, radili su samo dobrovoljci. U Bijafri smo radili u tako strašnim ratnim uslovima da smo spavali samo kada bismo pali od umora. U Avganistanu 1980. godine smo snimili slajdove koje smo zatim prikazivali potencijalnim donatorima i tako finansirali humanitarne akcije. Mislim da su problemi počeli kada su na evropskom institucionalnom nivou stvorene instance koje su počele da daju novac za humanitarne akcije. Podnesete projekat i oni vam dodele budžet pod uslovom, naravno, da je vaš projekat politički podoban. Tu je došlo do onoga što zovem  perverzija sistema“.

Luj Šitli - naslovnica dokumentarnog filma “Luj Šitli - slike slobodnog čoveka” autora Vensana Frelia (Vincent Froehly)

Prijateljstvo i neslaganje

Organizacija "Lekari bez granica" tri decenije posle osnivanja postala prava humanitarna multinacionala sa budžetom od više desetina miliona evra, sa stotinama plaćenih nemedicinskih profesionalaca, pored dve hiljade lekara na svim stranama sveta. Osnivači su se razišli, došla je nova generacija. 

Šitlijev prijatelj dr Bernar Kušner postao je rodonačelnik ideologije "prava na vojnu intervenciju iz humanitarnih razloga". Postao je ministar, pa šef misije UN na Kosovu, hvalio je ratnu intervneciju NATO-a u Avganistanu jer je "duplirana humanitarnom" itd.

Dr Šitli se sa dr Bernarom Kušnerom nije slagao. U vreme rata u Jugoslaviji zajedno sa dr Vladanom Radomanom 1995. je potpisao  tekst u pariskom denvniku Libération u kome su oštro kritikovali humanitarnu ideologiju i stavljanje medicine u službu politike i rata.

„Kušner je moj prijatelj iz rane mladosti. Uradio je mnoge dobre stvari – ipak to ne treba zaboraviti. Spasao je na hiljade života, organizujući akciju spasavanja „ljudi iz čamaca“ (boat people) iz Vijetnama. Problem je što on, zapravo, ne zna kakva je patnja rat jer nikada nije bio u ratnim područjima na duži rok. Dolazio je i prolazio, ali se nije zadržavao. Ne mogu da shvatim da neko može da bude lekar i da bude za rat“, govorio je Šitli.

U toku bombardovanja Jugoslavije 1999. godine  “Lekari bez granica“ otvoreno su radili u funkciji NATO strane pa se grčko krilo ove organizacije u znak protesta odvojilo. I Luj Šitli je protestovao: „Na šta to liči da Lekari bez granica dođu na Kosovo obučeni u majice sa natpisima na albanskom i engleskom, ali ne i na srpskom? Lekar mora da bude uvek na strani žrtve, bilo koje nacionalnosti i bilo koje vere da je ona, uvek na strani pacijenta.“

Naslovna strana knjige dr Šitlija: sa Sabrinom u naručju

Uspomene iz Bijafre

Uvek je govorio da je najteže stvari doživeo na samom početku humanitarnog rada u Bijafri o čemu je opširno pisao i u svojoj autobiografskoj knjizi „Čovek koji je hteo da vidi rat izbliza“ („Louis Schittly: l’homme qui voulait voir la guerre de près“) u izdanju kuće Fayard 2011. godine https://www.amazon.fr/Lhomme-voulait-voir-guerre-pr%C3%A8s/dp/2081258412

Završavam zato ovaj omaž dr Luju Šitliju, lekaru, poljoprivredniku, piscu, ornitologu  - odlomkom iz  razgovora 2007. godine:

„Ono što sam doživeo u Bijafri, na samom početku humanitarnog rada, bilo je najteže. Sve ostalo, uključujući i Vijetnam, bilo je i ostalo neuporedivo sa tim iskustvom. Pored našeg lekarskog logora bila je šuma u koju su se sklonile na hiljade ljudi – u jednom periodu bilo ih je 30 hiljada. Oni su bežali od svih – od nigerijskih snaga da ih ne ubiju, a od „svojih“, separatističkih, da ih ne mobilišu u vojsku. Sa irskim misionarima, koji su znali njihov jezik, išao sam svaki dan u nedelji u drugi deo šume tako da sam jednom nedeljno viđao svaku grupu izbeglica. Majke su mi davale decu kako bi ih odveo u logor da ih spasem lekovima i hranom. Ali ja sam morao da uzmem samo decu za koju sam procenio da će preživeti, a onu za koju sam procenio da će umreti za par dana – odbijao sam. Neke majke su pitale „zašto ne uzmeš moje dete?“ i gledale me u oči.

Deca su bila najbrojnije žrtve gladi jer njima treba više proteina nego odraslima. Kada sam dolazio po kišnom vremenu išao sam landroverom u kome je bilo mesta za 37 dece, a kada je bilo sušno išao sam kamionom i odvodio 110 mališana oteklih od gladi. Bili su to kosturi preko kojih je bila koža. Deci smo stavljali flastere na čelo sa imenom porodice i sela ali, na naš užas, čim bi im bilo bolje oni su počinjali da se igraju i zamenjivali su flastere. Jednom smo doveli devojčicu od sedam godina koja je imala samo par kilograma – doslovno kost i koža – imala je težinu bebe. Zvala se Sabina i čim je dobila na težini i počela čak i da hoda - nije se odvajala od mene – zakačila bi se za moja leđa kao majmunče. Nikada nije pričala. 

Računam da smo spasili oko šest hiljada dece od sigurne smrti. Kada se rat završio ostali smo sami nas četvorica sa hiljadu i dvesta mališana i nešto skrivenih rezervi hrane. Svi, osim irskih fratara, bili su otišli, bojeći se osvete nigerijskih snaga. Došli su neki novinari – slikali nas i otišli, prošao je čak i neki engleski lord – nisam ni shvatio zašto, ali niko ništa nije ni dao, ni pomogao. Sticajem okolnosti sa nama se našao brat guvernera jedne provincije koji je bio na strani pobednika. To je bilo spasonosno, jer je guverner pristao da pomogne svom bratu – našem prijatelju. Uz njegovu pomoć transportovali smo decu u jedan grad gde sam morao da ih ostavim. Tamo su ih izlagali na pijacama kako bi roditelji i bližnji mogli da dođu da ih pronađu. Meni je pretila opasnost jer su me pobednici smatrali za stranog agenta koji je pomagao Bijafrancima i prijateljski nastrojeni guverner me je krio. Evakuisan sam u jednu drugu provinciju gde sam proveo mesec dana u zatvoru. Tu sam, u stvari, sklonjen kako ne bih dopao u ruke pobedničkim snagama. Iskoristio sam boravak u zatvoru da se naspavam.

Sabinu više nikada nisam video ali sam siguran da je preživela, imala je neverovatnu životnu energiju.“