“Poraz Zapada“ Emanuela Toda (1)

Emanuel Tod (73), francuski antropolog, sociolog i istoričar, u svetu poznat po svojim višedisciplinarnim analizama upravo je kod pariskog izdavača Galimar 11. januara ove godina objavio knjigu “Poraz Zapada“. Tod obrazlaže tezu da je “izvesno“ da je Zapad poražen u Ukrajini i to “pre zbog toga što Zapad sam sebe uništava nego zbog toga što ga Rusija napada“. 

U više nastavaka objavićemo odlomke iz ove knjige.

Ruski lideri izazvali su NATO i napali Ukrajinu

“Urušavanje SSSR-a ponovo je pokrenula istoriju. Ono je gurnulo Rusiju u duboku krizu i stvorilo globalni vakuum koji je usisao Ameriku, iako je i sama bila u krizi od 1980. Tada je pokrenut paradoksalan proces: osvajačka ekspanzija Zapada koji je - propadao u svojoj srži. Nestanak protestantizma vodio je Ameriku, u fazama, od neoliberalizma ka nihilizmu; i Britaniju, od finansijarizacije do gubitka smisla za humor. Nulto stanje religije dovelo je Evropsku uniju do samoubistva, ali Nemačka je trebalo da vaskrsne. Između 2016. i 2022. zapadni nihilizam se spojio sa nihilizmom Ukrajine, koji je nastao raspadom sovjetske sfere.

Zajedno, NATO i Ukrajina su se suočili sa stabilizovanom Rusijom koja je opet postala velika sila, sada konzervativna, što je odgovaralo ostatku sveta koji ne želi da sledi Zapad u njegovoj avanturi. Ruski lideri odlučili su se na bitku za zaustavljanje: izazvali su NATO i napali Ukrajinu. Koristeći izvore kritičke ekonomije, sociologije religije i antropologije, Emanuel Tod nam nudi obilazak stvarnog sveta, od Rusije do Ukrajine, od bivših narodnih demokratija do Nemačke, od Velike Britanije do Skandinavije i Sjedinjenih Država, ne zaboravljajući ostatak sveta koji je odlučio o ishodu rata.“ (prikaz izdavača)

Uvod: Deset ratnih iznenađenja

Vladimir Putin se 24. februara 2022. pojavio na televizijskim ekranima širom sveta. Najavio je ulazak ruskih trupa u Ukrajinu. Njegov govor se suštinski nije fokusirao ni na Ukrajinu, ni na pravo na samoopredeljenje stanovništva Donbasa. To je bio izazov za NATO. Putin je objasnio zašto ne želi da Rusija bude iznenađena kao 1941, predugo čekajući neizbežni napad: „Nastavak širenja infrastrukture Severnoatlantske alijanse i vojni razvoj teritorije Ukrajine su za nas neprihvatljivi“.

„Crvena linija“ je pređena; nema govora da se dozvoli da se u Ukrajini razvije „anti-Rusija“; ovo je, insistirao je, akcija samoodbrane. 

Ovaj govor kojim se potvrđuje istorijska i, da tako kažem, pravna valjanost njegove odluke, sa surovim je realizmom otkrio tehnički odnos snaga koji mu je išao u korist. Ako je došlo vreme da Rusija deluje, to je zato što joj je posedovanje hipersoničnih raketa dalo stratešku nadmoć. Putinov govor, vrlo povezan, veoma staložen, iako je odavao izvesnu emociju, bio je savršeno jasan pa je, uprkos činjenici da niko nije bio u obavezi da popusti pred tim govorom, on ipak zasluživao da se o njemu razgovara. Međutim, odmah se pojavila vizija o neshvatljivom Putinu i o Rusima koji su ili nerazumljivi, ili pokorni ili idioti. Ono što je usledilo predstavlja sramotu za zapadnu demokratiju jer debate uopšte nije bilo Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, a samo donekle u Nemačkoj i u Sjedinjenim Državama.

Kao što je to slučaj sa većinom ratova, posebno svetskih, ni ovaj se nije desio po planu; već nam je priredio mnoga iznenađenja. Izbrojao sam deset glavnih.

Prvo iznenađenje je bilo samo izbijanje pravog rata između dve države u Evropi što je događaj bez presedana za kontinent koji je verovao da se na njemu nastanio trajni mir.

Drugo iznenađenje su dva protivnika u ovom ratu: Sjedinjene Države i Rusija. Više od jedne decenije Amerika je Kinu označavala kao svog glavnog neprijatelja. Neprijateljstvo prema Kini je u Vašingtonu bilo transpartijsko i nesumnjivo jedina tema o kojoj su republikanci i demokrate uspeli da se dogovore poslednjih godina. Međutim, posredno preko Ukrajinaca, učestvujemo u sudaru između SAD i Rusije.

Treće iznenađenje: vojni otpor Ukrajine. Svi su očekivali da će Ukrajina brzo biti smrskana. Stvorivši detinjastu i preuveličanu sliku demonskog Putina, mnogi zapadnjaci su odbili da vide da je Rusija poslala samo 100 do 120 hiljada ljudi u Ukrajinu, zemlju površine 603.700 km2. Poređenja radi, 1968. godine, prilikom invazije na Čehoslovačku, zemlju od 127.900 km2, SSSR i njegovi sateliti iz Varšavskog pakta poslali su 500.000 vojnika.

Najviše su, međutim, bili iznenađeni sami Rusi. Za njih je, kao i za većinu informisanih zapadnjaka, Ukrajina je bila, kao što i jeste u stvarnosti, ono što se tehnički naziva propalom državom. Od svoje nezavisnosti 1991. godine, izgubila je možda 11 miliona stanovnika kroz emigraciju i pad nataliteta. U njoj su dominirali oligarsi; korupcija je dostigla sulude razmere; zemlja i njeni ljudi kao da su bili na prodaju. Uoči rata Ukrajina je postala obećana zemlja za sve koji su tražili jeftine surogat-majke.

NATO je sigurno opremio Ukrajinu protivtenkovskim raketama javelin, zemlja je od početka rata imala američke sisteme za osmatranje i navođenje, ali žestoki otpor zemlje u raspadu postavlja nas pred istorijski problem. Ono što niko nije mogao da predvidi jeste da će Ukrajina u ratu naći razlog za život, opravdanje za sopstveno postojanje.

Četvrto iznenađenje je bila ekonomska otpornost Rusije. Rečeno nam je da će sankcije, posebno isključenje ruskih banaka iz sistema Svift međubankarske trgovine, baciti zemlju na kolena. da je bar neko među našim političarima i novinarima bio dovoljno radoznao i odvojilo vreme da pročita delo Davida Tertrija (David Teurtrie) “Rusija. Povratak sile“ objavljeno nekoliko meseci pre rata, bili bismo pošteđeni ovog smešnog verovanja u našu finansijsku svemoć. Tertri je u svojoj knjizi pokazao da su se Rusi prilagodili sankcijama iz 2014. i da su bili spremni da budu autonomni u IT i u bankarskom sektoru. U ovoj knjizi otkrivamo modernu Rusiju, daleko od krute neostaljinističke autokratije koju nam mediji iz dana u dan predstavljaju, Rusije koja ima veliki kapacitet prilagođavanja na tehničkom, ekonomskom i društvenom planu – ukratko, otkrivamo protivnika kojeg treba shvatiti ozbiljno.

Peto iznenađenje: nestanak evropske volje. Evropa je u početku bila francusko-nemački par, koji je od krize 2007-2008. Počeo je da liči na patrijarhalni brak, sa Nemačkom kao dominantnim supružnikom koji više ne sluša šta mu bračni partner govori. Ali čak i pod nemačkom hegemonijom, Evropa je zadržala, smatralo se, izvesnu autonomiju. Međutim, uprkos početnoj suzdržanosti s one strane Rajne, uključujući tu i oklevanja kancelara Šolca, Evropska unija je vrlo brzo odustala od bilo kakve želje da brani sopstvene interese; ona se odsekla od svog ruskog energetskog i u širem smislu komercijalnog partnera, sve strožije i strožije kažnjavajući samu sebe. Nemačka je, bez da pisne, prihvatila sabotažu gasovoda Severni tok koji je delimično obezbeđivao njeno snabdevanje energijom, što je bio teroristički akt usmeren koliko protiv nje toliko i protiv Rusije, koji je izvršio njen američki „zaštitnik“, za tu priliku povezan sa Norveškom, zemljom koja nije članica EU. Nemačka je čak uspela da ignoriše izvanredno istraživanje (američkog novinara) Simura Herša (Seymour Hersh) o ovom neverovatnom događaju, dovodeći u pitanje državu koja se predstavlja kao neizostavni garant međunarodnog poretka.

Ali, takođe smo videli kako Francuska Emanuela Makrona nestaje sa međunarodne scene, dok je Poljska postala glavni agent Vašingtona u Evropskoj uniji, nasledivši u ovoj ulozi Veliku Britaniju koja se našla van EU, zahvaljujući Bregzitu.

Na kontinentu je, generalno, osovina Pariz-Berlin zamenjena osovinom London-Varšava-Kijev kojom se upravlja iz Vašingtona. Ovo nestajanje Evrope kao nezavisnog geopolitičkog aktera je zbunjujuće ako se setimo da je, pre jedva dvadeset godina, zajedničko protivljenje Nemačke i Francuske ratu u Iraku dovelo do zajedničkih konferencija za štampu kancelara Šredera, predsednika Širaka i predsednika Putina.

Šesto iznenađenje rata bilo je pojavljivanje Ujedinjenog Kraljevstva u ulozi antiruske pudlice i gorljivog člana NATO-a. Na stranicama zapadne štampe, britansko Ministarstvo odbrane (MO) se odmah oglasilo kao jedan od najuzbuđenijih komentatora sukoba, do te mere da su američki neokonzervativci delovali kao mlaki aktivisti. Velika Britanija je želela da bude prva koja će poslati rakete dugog dometa i teške tenkove u Ukrajinu.

Ova ratobornost se na donekle čudan način prenela na Skandinaviju, koja je dugo pokazivala miroljubivo raspoloženje i bila je više sklona neutralnosti nego borbi. Nalazimo tako i sedmo iznenađenje, tkođe protestantsko, kao dodatak britanskoj groznici, u severnoj Evropi. Norveška i Danska su veoma važni vojni releji Sjedinjenih Država, dok Finska i Švedska, ulaskom u NATO, otkrivaju novo interesovanje za rat, koje je, kako ćemo videti, postojalo i pre ruske invazije Ukrajine.

Osmo iznenađenje je najviše... iznenađujuće. Došlo je iz Sjedinjenih Država, dominantne vojne sile. Nakon sporog uspona, u brojnim izveštajima i člancima čiji je izvorni izvor bio Pentagon, i zvanično je u junu 2023. izražena zabrinutost: Američka vojna industrija je neefikasna; globalna supersila nije u stanju da obezbedi snabdevanje svog ukrajinskog štićenika granatama – ili bilo čim drugim uostalom. Ovo deluje potpuno neverovatno kada znamo da je uoči rata kombinovani bruto domaći proizvod (BDP) Rusije i Belorusije predstavljao 3,3% zapadnog BDP-a (SAD, Kanada, Evropa, Japan, Koreja). Ovih 3,3% sposobnih da proizvedu više oružja od zapadnog sveta predstavljaju dvostruki problem: prvo predstavljaju problem za ukrajinsku vojsku koja gubi rat, zbog nedostatka materijalnih resursa; zatim predstavljaju problem za političku ekonomiju, tu kraljicu nauke na Zapadu, čiji se karakter – usuđujem se nazvati ga lažnim – tako otkriva svetu. Koncept bruto domaćeg proizvoda je zastareo i od sada moramo da razmislimo o odnosu neoliberalne političke ekonomije prema stvarnosti.

Deveto iznenađenje, ideološka usamljenost Zapada i njegovo neznanje o sopstvenom položaju u koji ga je ta izolacija dovela. Pošto je navikao da on određuje vrednosti kojih svet mora da se pridržava, Zapad je očekivao, iskreno, glupavo, da će cela planeta podeliti njegovo ogorčenje protiv Rusije. Bili su razočarani.

Kada je prošao prvi šok nakon početka rata, gotovo svuda smo mogli videti sve otvoreniju podršku Rusiji. Bilo je za očekivati da Kina, koju su Amerikanci označili kao sledećeg protivnika na svojoj listi, neće podržati NATO. Napomenimo, međutim, da su komentatori sa obe strane Atlantika, zaslepljeni svojom ideološkom narcisoidnošću, više od godinu dana uspevali da najozbiljnije nagoveštavaju da Kina možda neće podržati Rusiju. Odbijanje Indije da se uključi bilo je nesumnjivo još više razočaravajuće, bez sumnje, jer je Indija najveća demokratija na svetu i jer ovo unelo priličnu zbrku u tabor „liberalnih demokratija“. Tešili smo se da je to zato što je indijska vojna oprema uglavnom sovjetskog porekla.

U slučaju Irana, koji je brzo isporučio dronove Rusiji, komentatori dnevnih vesti nisu razumeli šta ovo približavanje znači. Navikli da dve zemlje stavljaju u isti “džak sila zla“, geopolitičari koji se rado pojavljuju u medijima, zaboravili su u kojoj meri savez Rusije i Irana nije sam po sebi logičan. Istorijski gledano, Iran je imao dva neprijatelja: Englesku, koju su zamenile Sjedinjene Države nakon pada Britanske imperije, i... Rusiju. Sadašnji preokret trebalo je zato da nas upozori na razmere geopolitičkog preokreta koji je u toku. Turska, članica NATO-a, deluje sve više angažovana u bliskim odnosima sa Putinovom Rusijom, odnos u kome se sada oko Crnog mora, prepliću razumevanje i rivalstvo. Posmatrano sa Zapada, jedino tumačenje je bilo da ove kolege-diktatori očigledno imaju zajedničke aspiracije. Ali, pošto je Erdogan demokratski reizabran u maju 2023. godine, postalo je teško održati ovu liniju tumačenja.

Istina, godinu i po dana od početka rata, čini se da ceo muslimanski svet Rusiju smatra partnerom, a ne protivnikom. Sve je jasnije da Saudijska Arabija i Rusija gledaju jedna na drugu kao na partnere u upravljanju proizvodnjom i cenama nafte, njihov međusobni odnos je pre odnos ekonomskih partnera nego ideoloških protivnika. Uopšteno govoreći, iz dana u dan, ekonomska dinamika rata povećala je neprijateljstvo prema Zapadu u svetu u razvoju jer upravo taj svet pati zbog sankcija.

U toku je ostvarivanje desetog i poslednjeg iznenađenja. To je poraz Zapada. Rat još nije završen pa ovakva tvrdnja može da deluje iznenadjujuće. Taj poraz je, međutim, izvesan pre zbog toga što Zapad sam sebe uništava nego zbog toga što ga Rusija napada.  

Proširimo naš pogled i na trenutak izbegnimo emocije koje ratno nasilje opravdano izaziva. Nalazimo se u dobu potpune globalizacije, u oba smisla te reči: u maksimalnoj globalizaciji i u završenoj globalizaciji. Pokušajmo da uobličimo jednu geopolitičku viziju: Rusija, u stvarnosti, nije glavni problem. Prevelika za stanovništvo čiji broj opada, bila bi nesposobna da preuzme kontrolu nad planetom i nema želju da to učini; to je normalna sila čija evolucija nije nikakva misterija. Nijedna ruska kriza ne destabilizuje globalnu ravnotežu. Reč je ovde o zapadnoj ili tačnije američkoj krizi koja je u terminalnoj fazi i ugrožava planetarnu ravnotežu. Najperiferniji talasi te krize Zapada udarili su o zaštitni zid Rusije, klasične i konzervativne države – nacije. 

U sutrašnjem nastavku: Šta će se dogoditi u Evropi?