IZLOŽBE ALEKS MILONAS I PEPI LULAKAKI U ATINSKOJ FONDACIJI NIJARHOS

Svake godine, na Esplanadi Kulturnog centra Stavros Nijarhos, tokom leta, održava se jedna izložba na otvorenom prostoru. Ove godine, u saradnji sa Nacionalnom galerijom, izloženo je šest monumentalnih fotografija Eleni Milonas na kojima se nalaze portreti njene majke, poznate grčke umetnice Aleks Milonas. Koncept izložbe je fokusiran na žensko umetničko stvaralaštvo u korelaciji sa istorijskom stvarnošću, restriktivnim terminima, snom i praksom transcendencije.

Druga izložba, posvećena fotografijama Pepi Lulakaki, u parku Kulturnog centra Fondacije Stavros Niarchos, sastoji se od četrdeset osam portreta žena i devojaka koji čine deo njenih fotografija na kojima je radila poslednjih godina u Grčkoj i inostranstvu, ali i neke iz ranijih perioda. Obe izložbe su postavlje na otvorenom prostoru.

Od ukrasnog predmeta do urbane skulpture

Aleks Milonas se obraća fotografskom objektivu svoje kćerke Eleni, noseći svoje skulpturalne kreacije "Benzinska pumpa – Oklop" i "Nagib – Šlem" kao svojevrsnu zaštitnu opremu. Njen pogled odiše osećajem smirenog samopouzdanja, a forma se ogleda kroz "Aerodrom" gde se ona, gola, spušta niz stepenište, definiše i kontroliše svoju okolinu i stvara sliku sebe kroz prikaz svojih skulptura u intimnom prostoru svog ateljea. Umetnica je fizički odsutna samo iz "Kružnog pozorišta – Voćne posude", jedne od šest predstavljenih fotografija. Ipak, ova fotografija je još naglašeniji rezime Aleksine namere da napravi dekorativne ili upotrebne predmete od skulptura koje nisu uspele da stignu do svog konačnog odredišta, putujući od prvobitne veličine do konačnog ostvarenja. Osim što su serija interpretacija umetničkog predmeta, ovih šest arhivskih fotografija Eleni Milonas su i svedočanstvo o susretu dveju žena, vizuelnih umetnica, koje vezuje i odnos majke i kćerke.

Način kako da se uspešno prevaziđu prepreke sa kojima se Milonas suočila na putu ka ostvarenju svoje umetničke vizije, istovremeno je hrabar, optimističan i subverzivan. Bilo je to 1976. godine kada je u umetničkoj galeriji "Poliplano" prvi put predstavila svoje novo stvaralaštvo na izložbi posvećenoj žrtvama Kipra, pod nazivom "Skulptura – predlozi za arhitekturu". Dela, napravljena od pocinkovanog lima i nerđajućeg čelika, težila su da evoluiraju u arhitektonske građevine, da se nastane u javni prostor kako bi zadovoljila različite potrebe korisnika, uvek sa perspektivom okupljanja kao zajedničkog imenitelja. Dok nije postignut željeni cilj, društvena funkcija javne skulpture, Aleks Milonas je ostala nepokolebljiva i izmislila je alternativne načine upotrebe, čineći ih nosivim, ukrasnim ili upotrebnim predmetima, puštajući ih da slobodno putuju i traže svoj identitet.

Prva praktična realizacija vizije Alekse Milonas omogućena je u okviru njene retrospektivne izložbe u Narodnoj galeriji 1986. godine, kada je originalni model njenog dela "Razvoj kruga – predlog za mesto u muzeju" napravljen od gvožđa, u velikim razmerama, bio izložen u bašti, a potom postavljen u otvorenom parku Nacionalne gliptoteke u Atini. Odatle je i pozajmljen Kulturnom centru Nijarhos i izložen u okviru letnje izložbe. To je skulpturalna kompozicija stvorena skladnim odnosom vodoravnih i usprvanih zakrivljenih površina, koje se ukrštaju da bi sa čistoćom, jednostavnošću i robusnom koreografijom svojih volumena stvorile organski spoj između praznine i mase.

Aleks Milonas, "Razvoj kruga", lakirani metal, 195x407x407 cm

Žene u svetu kojim vladaju muškarci

Umetnički put Alekse Milonas obeležen je radikalnim zaokretima u smislu društveno propisanih uloga. Ona je ucrtala jasan umetnički tok između crteža, slikarstva i skulpture, kojima je istraživala geometrijsku strogost, oštrinu, frontalnost i usaglašavanje suprotnosti. Od betona i krečnjaka do mesinga, gvožđa, aluminijuma i mermera, eksperimentisala je sa različitim materijalima kroz savremene umetničke trendove, konstruktivizam i geometrijsku apstrakciju, a da nikada nije odustala od arhaične skulpture i kikladske umetnosti.

Na ličnom, profesionalnom i društvenom planu, Milonas je stvorila novi, nezavisni identitet koji je došao u sukob sa majčinstvom, porodičnim životom i konvencijama. Rođena 1920. godine u Atini, ona se kao mladi urbanista udala za advokata, a kasnije za političara Jorgosa Milonasa. Majka dve devojčice Marije i Eleni, počela je 1945. godine da studira na Atinskoj školi lepih umetnosti, a po završetku studija napustila je Grčku, putovala Evropom, dugo živela i radila u Parizu, a 1960. godine predstavila je svoje skulpture u Grčkom paviljonu 30. bijenala u Veneciji.

"Mi žene pokušavamo da stojimo na nogama u ovom svetu kojim vladaju muškarci, balansirajući na ivicama. Ovo je naša borba", rekla je Milonas pred kamerama na video-portretu koji je 2016. godine, neposredno po majčinoj smrti napravila njena kćerka Eleni, koristeći arhivski materijal. Fotografije predstavljene na Esplanadi rezultat su neočekivanog umetničkog susreta majke i kćerke u leto 1976. godine u Atini. Eleni je fotografisala Aleks kroz proces redefinisanja odnosa majka-kćerka, kroz uslove koje dozvoljava ponovno otkrivanje, uzajamno prihvatanje i ravnopravnu saradnja dveju žena.

Aleks Milonas nije bila konvencionalna, zaštitnička majka prema svojoj biološkoj deci, ali se tako odnosila prema delima koje je stvarala. Tako se i pobrinula da, ni iz čega, napravi muzej koji nosi njeno ime na trgu Asomaton, u kvartu Tisio. Izložba u Fondaciji Nijarhos ostaje otvorena do 30. septembra.

Aleks Milonas "Strela" i "Kružno pozorište – Voćna posuda", fotografije Eleni Melonas

Portreti žena

Devojčice, devojke i odrasle žene iz grčkih sela i siromašnih urbanih okruženja, posebno Romkinje, koje entuzijazmom, tvrdoglavošću, snagom i trudom, prolaze kroz mukotrpan život, uhvaćene su objektivom Pepi Lulakaki. "Portreti žena", fotografije pune radosti i optimizma izložene su u parku Kulturnog centra Fondacije Stavros Niarchos u Paleo Faliru, u južnom delu Atine. Izložba se sastoji od četrdeset osam portreta koji čine deo njenih fotografija na kojima je radila poslednjih godina u Grčkoj i inostranstvu, ali i neke iz ranijih perioda. Gde god da je išla, kojom god temom da se bavila, Lulakaki je uvek imala na umu položaj dece i žena, što ju je zanimalo, pre svega, kao ženskog fotografa u struci kojom vladaju muškarci.

Pepi Lulakaki, Drosero, 2009 i 2010

Pepi Lulakaki, Atinjanka rodom iz kvarta Tisio, susedstva istorijskog centra Atine, započela je da radi kao slobodni fotograf za novine i časopise u ranoj mladosti. Prvi foto-aparat, još kao učenica, dobila je od oca i počela je da slika svoju porodicu i kuću, a zatim je počela da nosi aparat u školu i fotografiše svoje drugarice i drugove iz razreda.

Karijeru je započela uporedno sa studijama, šaljući, već od 1992. godine, radove časopisima "Epsilon" i "Elefterotipija". Od 2000. godine sarađuje sa časopisom "K" dnevnika "Katimerini", kao i sa drugim štampanim i elektronskim medijima. Njeni radovi su izlagani u Grčkoj i inostranstvu, a godine 2010, izdavačka kuća "Kastaniotis" objavila je njenu foto-knjigu o Trakiji. Fotografije knjige bile su izložene u muzeju Benaki 2013. godine. Zadnjih deceniju i po, ona fotografiše i muzičare sa svetske muzičke scene, a njene fotografije se nalaze na naslovnicama albuma i časopisa. Uporedo, ona redovno drži predavanja o fotografiji.

Pepi Lulakaki, Drosero, 2009

Fotografišući društvene i političke ličnosti u Evropi, na istoku i na Balkanu, Lulakaki se zainteresovala za pripadnike siromašnih sredina, posebno dece i žena u zatvorenim zajednicama.

"Kao fotograf, nisam mogla da ostanem ravnodušna ni prema društvenoj isključenosti, ni prema nasilju nad ženama i decom. To su pitanja koja se tiču svih nas, bez obzira na naš društveni položaj, jer se sa njihovim posledicama susrećemo svuda u svakodnevnom životu – od porasta nasilja u školama, porasta psihičkih poremećaja, do nejednakosti u radnom i društvenom okruženju", objašnjava Lulakaki.

Pepi Lulakaki, Atina, 1995 i Drosero, 2010

Tema žena je došla kasnije. Njeni portreti su plod ličnog odnosa u dodiru sa zajednicama na margini društva. Mnoge žene koje žive u njima odlikuju se snagom i izdržljivošću. Neke od njih su se odlučile da se školuju, uče, rade i da postanu primer ostalim članovima zatvorenih etničkih zajednica. Ta hrabrost im je, u velikom broju slučajeva, donela osudu sopstvenog klana, predvođenog muškim članovima, jer su se usudili da ne prate svoju propisanu budućnost žene – brak, deca, dom.

"Međutim, postoji i veoma veliki procenat onih kojima je potrebno bodrenje, obuka i podrška, posebno u slučajevima kada su zarobljene u okruženju u kojem ne žele da žive", svedoči Lulakaki.

Postavka izložbe fotografija Pepi Lulakaki u Fondaciji Stavros Nijarhos

Izložba ukazuje na žensko viđenje žena koje se bitno razlikuje od muškog pogleda za koji su žene ljubavnice, devojke, muze...

"Mislim da muški pogled teži da se prvo fokusira na ženstvenost žene. A možda je to neizbežno", kaže Lulakaki. "Međutim, pred mojim foto-aparatom, žene su se prepuštale, bile su svoje. Na primer, šminkale su se, ne da bi ugodili nekom drugom, već radi zabave i eksperimenta. Činjenica da sam žena otvorila je vrata njihovih domova, privatnih prostora i njihovih života, a to je često teško. Tretman modela je oduvek bio istraživačka studija o položaju žena u društvu i mikrokosmosu gde je svaka od njih živela", kaže Lulakaki.

Izložba fotografija Pepi Lulakaki u Fondacije Stavros Niarhos biće otvorena do 30. juna.