Ране на лицу Београда
Изложба „Рушење архитектонског блага 1999, 22. март 2024“, Југословенска кинотека
(илустрација, Слободан Рељић и Живадин Јовановић, председавајући међународне конференције)
Поводом међународне конференције „Од агресије до новог праведног поретка“, у Београду 22-23. марта 2024. године поводом 25. годишњице оружане агресије НАТО против Савезне Републике Југославије, постављена је изложба „Ране на лицу Београда - Рушење архитектонског блага 1999.“ у Југословенској кинотеци. Преносимо у целини говор професора Слободана Рељића са отварања изложбе:
Кад бомбе комадају ткиво једног народа - испод туге и боли – јавности се о мртвима јавља у бројкама, материјална штета се мери милијардама долара а за уништавање културе народа – углавном се кажe да је непроцењиво. Ту је мера - сећање тог народа, тј. одржавање тог сећања живим. И подсећање других на то зло.
Прво, те 1999. НАТО је био бескрајно саможив и беспризоран.
Друго, ми смо вечерас овом изложбом - коју је уредила нашa угледнa архитекта проф. др Драгана Васиљевић - пред извештајем о разарању изабраних делова културе у српском главном граду.
Видећете трагове систематског уништавања црта лепоте и озбиљности лица - овог града. Разбијање изузетних архитектонских креативности.
Прва страница каталога изложбе
НАТО је ту био непријатељски темељан: од центра Земуна, низ Дунав до Ушћа, па кроз језгро Старог града, и тако до Авале... Ова изложба, разуме се, ни близу не обухвата сва рушења по граду, као ни разарања по другим градовима у којима живи српски народ. Уништено је 1.400 објеката а оштећено 1.950.
Бомбардоване зграде на које се подсећамо изложбом (први пут она одржана већ 1999. у Скупштини града по идеји проф. Спасоја Крунића) били су објекти који су Београду давали – лик, по коме је он светски препознатиљив, људски привлачан и архитектонски особен.
И, тај лик овог града ће преживети, упркос томе што је сенатор Џо Бјаден 1999. беспризорно покушао да објасни свету да су људи који ту живе „дегенерици, силоватељи, убице и беби кукавице“. Постао је и председник САД, али свет му све мање верује.
Време брише трагове, па и оне најгоре. А народ има обавезу да чини да се то не заборави. И да зна да се не може купити мир и срећа, како се говори, парама од продатог образа и расушене душе.
Недељу дана пред 25-годишњицу НАТО-агресије стиже нас вест да би неки јеврејско-амерички корпоративни конгломерат узео разрушени Генералштаб - и оно што је он значио као објекат и као Добровићево архитектонско достигнуће – и прекрио неким хотелским испразним сјајем те од тога зарађивао пара 99 година. Узнемири нас.
Сетио сам се остатка једне цркве у центру Берлина – коју ни један путник не може да промаши а и да не упамти за цео живот. Остаци остатака цркве цара Вилхема с краја XIX века, што се од 1945. зове Gedächtniskirche - у центру града су, и свакако би се нашао неки кушнер да ту подигне хотел, коцкарницу, може бити и бордел. Али нешто у немачком народу, упркос опасности противљења победнику после страшног пораза 1945, није се дало. Усправило се! И, нема тога коме сад није јасно да „спомен црква“ бејаше најбоља инвестиција.
А ту је и обавеза пред будућношћу, коју не смемо да за неке ситне добити прегазимо. Обавеза наше генерације. Гледајући Ћеле-кулу јула 1833. светски чувени Фанцуз песник Ламартин рече:
„Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им какву су цену платили њихови очеви.“
Нико никад не посумња да је у праву. И знамо да је радост учити од најосећајнијих и најмудријих. И на најтежим тренуцима у историји која је прешла преко нас.
