Putovanje u Albaniju

Krenuli smo ispred Titove “Kuće cveća” - pravac Albanija. Simbolično ili ne, uz to da nam je turistički vodič tokom puta prepričao do detalja celu istoriju odnosa Josipa Broza i Envera Hodže, naravno ništa o turizmu i sadašnjoj Albaniji…

Kada smo se približili prelazu Merdare, prenuo nas je iz večernje dremke rečima:

-Pripremite lične karte, samo vam lične karte trebaju, prilazimo – gledano sa naše strane administrativnom prelazu Merdare a gledano s njihove strane  – državnoj granici.

Prošli smo nakon kratkog pogleda na naše lične karte. Za decu i sve maloletnike potreban je izvod iz knjige rođenih.

Nastavili smo vožnju preko Kosova ka Albaniji.

Kasnije u jednom trenutku, glas vodiča, narušio je noćnu tišinu.

-Poštovani putnici, već sat i nešto smo na teritoriji Albanije. Shvatate da nema granice, nema kontrole, gužve, čekanja…

A onda je opet nastavio o Titu i Enveru Hodži i svim uspesima i propastima komunizma.

Jedan od putnika je prokomentarisao da mu je najžalije što nema pečat u pasošu. Ko će mu verovati da je bio u Albaniji…

Saranda: Hoteli su-građeni uz brdo

Saranda

Podaci o broju stanovnika su različiti, zavisi ko vam ih saopštava, govore da lokalnog stanovništva ima oko 20.000 do najviše 40.000.

Naši domaćini u hotelu su više nego ljubazni. Pitaju odakle smo i oduševljeno nas grle.

-Narod iz Srbije mnogo dobar narod, mnogo dobri ljudi, kažu nam… Propituju kako je kod nas, kako živimo, pričaju kako je kod njih.

-Dolaze turisti iz cele Evrope. Ceo Balkan je kod nas.

I uverili smo se tokom boravka da je tako. Na svakom koraku se čuje srpski jezik, sreli smo dosta naših ljudi, zatim ljudi iz BiH,  Nemaca, Danaca, veliki broj Rusa, tačnije Ruskinja svih dobi i dece, a tek poneki Rus u poodmaklim penzijskim godinama.

Saranda: Stepenice umesto ulice-uz brdo

Važna uputstva

Odmah su nas upozorili da ne pijemo vodu iz njihovg vodovoda, odnosno iz česme u hotelu ili bilo gde.

-Voda je ispravna ali je drugačija od one na koju ste vi navikli, može da vam izazove neke tegobe, te obavezno kupujte flaširanu vodu u radnjama.

Svakodnevno su nam ponavljali da ukoliko nam je potreban lekar možemo slobodno otići u njihovu Urgenciju (nešto kao naš Urgentni centar ili hitna pomoć), “neće vam ništa naplatiti”.

S obzirom da nam za ulazak u Albaniju nije bilo potrebno ništa u vezi sa koronom – ni vakcina ni test, pitali smo kakvo je stanje kod njih.

-Korona je samo da ljudi polude, nema ovde, vidite sve je zdravo, rekla nam je domaćica hotela.

Pitam da li je uopšte bilo bolesnih, i kažu - malo nešto u početku, sada nema. Kažem, verovatno ste se većinom vakcinisali ranije od građana u drugim zemljama.

Ma kakvi, mi se ne vakcinišemo, niko to neće…

Zašto?

Ne želimo da nam ubrizgavaju čipove…

Veselo smo se smejali i mi i oni.

Saranda 

Saobraćaj

Pravila u saobraćaju formalno postoje, ali ih niko ne poštuje, bilo je sledeće upozorenje: Vodite računa… I tako i bi.

Ulice su preuske, automobila i autobusa nebrojeno, često se dešava da se jednostavno zaglave na nekom mestu i da po 10 – 15 minuta pokušavaju da nešto raskrče kako bi nastavili vožnju. Fascinira to što niko ne histeriše, niko ne psuje, strpljivo čekaju da se kolaps razreši. Na pešačkom prelazu retko ko će stati da pešaci pređu, tek ponekad to učini žena za volanom.

U gradskom prevozu kondukter naplaćuje karte. Jedna vožnja košta 100 leka, to je kao 100 dinara. Uvek kad smo ulazili u autobus i dali 200 ili 300 – 400 leka (zavisi koliko nas je bilo). vratio bi nam pola, govoreći – treba vam, u redu je… Smejali smo se pri pomisli da nam naši Busplus kontrolori vrate deo novca koji damo za gradsku vožnju u Beogradu, jer stvarno nemamo dovoljno para.

Što se politike tiče, kao da ne postoji. Na tu temu ili na temu odnosa sa Srbijom ili bilo šta u vezi s Kosovom, nikada nećete čuti ni reč od nekog Albanca. Ako zanemarimo činjenicu da jedan od hotela nosi ime “Priština”, a jedna pekara u Sarandi se zove “Kosovo”, kao i da se na više hotela, a ima ih 400, vijore zastave Albanije, Amerike i Evropske unije, mogli smo pomisliti da smo na ko zna kom kraju sveta.

Putevi u Albaniji u procesu gradnje

Plaže

Možete koristiti bilo koju plažu. Na nekima se plaća korišćenje ležaljke a na takozvanim javnim plažama - ne. Na plažama je uglavnom oštar šljunak pa vam je potrebna neka obuća – papuče ili patofnice za plaže. Neki hoteli imaju svoje plaže, i u tom slučaju ne plaćate zakup ležaljki, ako ste gost tog hotela.

Saranda je i luka u koju pristiže dosta različitih brodova. Tu su usidreni i brodovi – brodići koji turiste vode na različite izlete do udaljenih plaža ili do nekih plaža koje nisu pristupačne s kopna. Cene za takve izlete su oko 20 evra, ali možete i da se cenjkate.

Plaćanje

U kafićima i restoranima možete plaćati u lokalnoj valuti lek, ali i u evrima. Novac možete menjatu u menjačnicama ali i ukoliko to niste učinili – ništa za to, u svakoj radnji, restoranu pristaće da vam zamene novac ili, jednostavno, naplate u evrima. U radnjama ima dosta proizvoda iz Srbije – vina naših brojnih proizvođača, mlečni proizvodi, konditorski proizvodi… Zapela nam je za oko etiketa prelepljena na mleku „moja kravica“, na kojoj je pisalo da je uvoz iz Kozarske Dubice. Cene su dosta niže od cena kod nas.

Često se dešavalo da nam posle obroka posluže lubenicu ili dinju, gratis – časti gazda.

Srpski-proizvodi-u-albanskim-radnjama

Engleski

U centru Sarande nalazi se restoran „Old Story“ koji drži jedan Srbin.

U svakom hotelu postoji bar jedna osoba koja solidno zna engleski i s kojom se možete ispričati o svemu bez problema.

Mnogi znaju određeni broj fraza i delovaće da ste se odlično sporazumeli. Jedne prilike smo pokušali da malo šire popričamo sa vlasnicom hotela u kome smo odseli. Posle nekih kurtoaznih dijaloga – kako je prošao dan, ima li novih gostiju itd, pitali smo je kako izgleda kada u Sarandi pada kiša, pošto smo našli podatak da je ovde tokom cele godine sunčano i toplo i da možda jednom godišnje padne kiša.

Ona je samouvereno rekla da u oktobru ima jako malo turista. Ponovili smo pitanje, odgovor je bio sličan – i u novembru nema mnogo turista. Isto smo je pitali na ruskom, italijanskom, francuskom, ona je izređala odgovore za decembar, januar, februar... a onda ponovo u martu počinje brojniji priliv turista...

Pogled iz restorana Old story, poznatijeg kao srpski restoran, odnosno restoran koji drži Srbin

Špagete i kašika

Uglavnom svi koji posete Albniju govore o svojim iskustvima u superlativu. Pitala sam prijatelja, kada smo krenuli nazad, šta mu se nije dopalo. Posle kraćeg razmišljanja rekao je da ga je nerviralo što su mu u restoranu gde je češće išao na ručak servirali špagere s kašikom. Šta ti se nije dopalo – špagete ili kašika. Iznervirao se: Nedostatak viljuške i noža.

Pa što nisi tražio?!

Pa ne znam... jeo sam ko kuče...

Safari

Džip dolazi po nas i krećemo da obiđemo dva, kako su nam naši domaćini preporučili, najlepša i najautentičnija albanska sela u južnom kontinentalnom delu zemlje - Borš i Pilur. Pridružuje nam se i nekoliko veselih Ruskinja.

Na tom proputovanju posetili smo dvorac Porto Palermo u istoimenom zalivu, u blizini Himare. Tvrđava Porto Palermo u komunističko doba Albanije bila je sovjetska baza za podmornice. Tunel i barake ispred podsećaju na to vreme, međutim nije dozvoljen obilazak jer se unutra nalaze dve zaostale podmornice, a pored baraka u hladovini odmarale su krave. Nedaleko odatle, na plaži brojni kupači.

-Bazu su projektovali i gradili sovjetski inženjeri pod komandom admirala Žukova, objasnio nam je naš vodič na lošem ruskom jeziku. Pitali smo ga zašto govori na ruskom kada mu je bolje išlo na engleskom, rekao je zato što mu se sviđa jedna od Ruskinja i zato što je studirao u Moskvi. Smejali smo se – tako dobro govoriš ruski da te ni ona ne razume. I sam se smejao, i dodao da to nije važno – bitno je da se trudi...

Ručak za turiste u seoskom domacinstvu, selo Pilur

Religija u Albaniji

Naš albanski vodič rekao nam je da je zabluda kada se govori o Albaniji kao muslimanskoj zemlji. Albanci su još u vreme rimske imperije primili hrisćanstvo.

Što se tiče muslimana – u vreme osmanske imperije – određeni broj porodica je primio islam, uglavnom siromašnije stanovništo koje niije moglo da plaća namet na veru.

Posle prekida odnosa sa Sovjetskim Savezom porušene su pravoslavne crkve čiju gradnju je finansirala porodica Romanov.

Obišli smo mesto na kome je nekad bio manastir Svete Marije, jedan od tih koje su sagradili Romanovi. Ostale su samo još kamene zidine, a visoko na brdu pored puta sagrađena je mala maketa manastira. Manastir je razrušen u vreme komunizma.

U starom selu Pilur, gde živi pravoslavno stanovništo, posetili smo malu crkvu Svetog Nikolaja, a potom jednu porodicu kod koje smo imali ručak – tradicionalne lokalne specijalitete.

Naš domaćin Albanac, Vasilj i njegova supruga koja je iz Gruzije zarad ljubavi pre 30 godina došla na ovaj krševiti vrh, u kamenito selo Pilur ugostili su nas kao najdraže prijatelje. Vasilj nam je za dobrodošlicu poslužio njegovu domaću rakiju, što se posebno dojmilo muškom delu ekipe, pa su poneli po jednu litru nakon odlaska iz Pilura.

Zadivljujuće je da na kamenitom brdu, na ovoj nadmorskoj visini ima vode u česmama. Prokomentarisali smo taj problem u nekim primorskim mestima u Crnoj Gori.

Kriminal

Naš vodič nas je uveravao da u Albaniji uopšte nema kriminala, “nula slučajeva kriminala”. Albanci koji čine neka kriminalna dela rade to u evropskim zemljama i to nema nikakve veze sa Albanijom. Uveravao nas je da je to postignuto strogim kaznama i za počinioce i za njihove porodice.

Zgrada muzeja u Sarandi

Muzej grada Saranda i galerija

Tek iz četvrtog pokušaja uspeli smo da zateknemo muzej otvorenim, pošto nema nikakvog obaveštenja kad i kako radi.

Gospođa koju smo zatekli jednog ranog jutra u muzeju, rekla nam je da muzej radi dvokratno ali ponekad zatvori ranije.

Objasnila nam je da je sadašnja zgrada muzeja nekada bila sedište carine, potom se tu nalazilo sedište turističke organizacije, da bi poslednih 10 godina ovde bili smešteni eksponati koji svedoče o životu ljudi na ovom području. Nije bila ni raspoložena ni zaintersovana da nam kaže nešto o samim eksponatima, iako smo se predstavili kao novinari i pokazali legitimacije. Uputila nas je da sami tumaramo po prostorijama.

Nedaleko od muzeja nalazi se likovna galerija albanskih umetnika, u kojoj su izložena likovna i vajarska dela, nama nepoznatih autora. Gospodin koga smo zatekli u galeriji uveravao nas je da ne zna ni reč engleskog te eto ništa od njega nismo mogli saznati o izloženim delima niti o njihovim autorima.