ANDRE RIJU, KRALJ KIČA, NA KONCERTU U ATINI

U Atini su, 12. i 13. marta, održana dva koncerta holandskog violoniste Andrea Rijua i njegovog orkestra "Johan Štraus". Poznati violinista je u Grčkoj nastupao prvi put u svojoj četrdesetogodišnjoj karijeri. Na pitanje zašto nije dolazio ranije, objasnio je:

"Potrebna mi je koncertna dvorana koja može da primi najmanje deset hiljada gledalaca, jer ja ne dobijam državna sredstva, a imam 120 ljudi. Oni i njihove porodice zavise od naših koncerata. Obično, kada ne mogu da dođem u neku zemlju, to je zato što ti uslovi nisu ispunjeni."

Andre Riju studirao je violinu na Kraljevskom konzervatorijumu u Liježu, na Konzervatorijumu u Mastrihtu i na Muzičkoj akademiji u Briselu gde je diplomirao sa "Prvom nagradom"

Atinski koncerti Andrea Rijua, oglašavani u svim medijima, mesta su bila su rasprodata do poslednjeg, tako da je olimpijski stadion OAKA, u severnom atinskom predgrađu, prihvatio po 13 hiljada gledalaca i prvog i drugog dana.

"Betovenu su bile potrebne četiri note da bi njegova 5. simfonija bila prepoznata: ta-ta-ta-taaaa. Teodorakisu je trebalo samo dve: pa-dam", kazao je Andre Riju na konferenciji za štampu, nastavljajući svoju tradiciju da uvek polaska zemlji u kojoj nastupa.

Na svojim koncertima, Riju kombinuje klasičnu muziku, filmske partiture, pop muziku i narodnu muziku, u zavisnosti od toga gde se održava koncert. Tako su, na oba atinska koncerta, posebno mesto zauzele kompozicije iz filmova "Nikad nedeljom" i "Grk Zorba", a zaigrao se i zeibekiko.

Da bi se koncert isplatio, Andre Riju mora da nastupa pred najmanje deset hiljada gledalaca što je bilo ispunjeno u Atini (trinaest hiljada)

Od staračkih domova do olimpijskih stadiona

Andre Riju rođen je 1949. godine u porodici francuskih hugenota, protestanata koji su pred političkim i verskim progonima, u 17. veku, pobegli u Holandiju. Čitava Andreova porodica bila je profesionalno posvećena muzici – njegov otac je bio šef Limburškog simfonijskog orkestra, a njegova dva brata i tri sestre, studirali su klasičnu muziku i postali muzičari. Andre je studirao violinu na Kraljevskom konzervatorijumu u Liježu, na Konzervatorijumu u Mastrihtu i na Muzičkoj akademiji u Briselu gde je diplomirao sa "Prvom nagradom". Kao mladić, on je prvo svirao violinu u očevom orkestru, ali je uvek imao osećaj da obavlja neki posao i nije osećao zadovoljstvo. Tada je poželeo da osnuje sopstveni orkestar, da putujem svetom sa njim, da svira valcere i svu muziku koju je voleo. Prvo je osnovao "Salonski orkestar" u Mastrihtu, a potom, 1987. godine orkestar od dvanaest muzičara. Početak je bio težak i oni su svirali u staračkim domovima i malim pozorišnim salama.

Na svakom koncertu, Andre Riju svira popularnu i narodnu muzike zemlje u kojoj nastupa, u Atini je to bio "Sirtaki" Mikisa Teodorakisa

Sve se promenilo 1994. kada je njegov snimak Šostakovičevog valcera broj 2 prodat u više od milion primeraka. Od tada je Rijuov orkestar postajao sve veći, a samim tim je rasla i potreba za sve većim auditorijumom. U Melburnu, 2008. godine, oni su nastupili pred 38.000 ljudi. Danas Riju nastupa sa 80 do 150 muzičara iz 16 različitih zemalja i vodi najveći privatni orkestar na svetu. Svake godine on održi oko stotinu koncerata za milion gledalaca. Svojim avionima premešta orkestar, a ostatak trupe i oprema prate ih u pet autobusa i osam poluprikolica. Snimci sa njegovih koncerata premašili su milijardu pregleda na Jutjubu, 10 miliona fanova prati ga na Fejsbuku, a prodao je preko 40 miliona albuma širom sveta. Tokom 2009. godine, Andre Riju je, prema "Bilbordu", američkom nedeljniku posvećenom muzičkoj industriji, bio najuspešniji muški umetnik sveta.

Kada nije na turnejama, Riju se odmara u svom zamku iz 1452. godine pored Mastrihta, gde je, kako sâm kaže, pre njega živeo Šarl D’Artanjan, musketar koji je nadahnuo Aleksandra Dimu. U Mastrihtu, Riju ima svoj studio za snimanje, radionicu za kreiranje i šivenje kostima njegovih muzičara i jaslice za decu zaposlenih. On, takođe, ima i posebnog čoveka koji se brine o njegovih stotinak violina, a među njima i o jednoj Stradivarijusovoj iz 1667. godine. Sve ukazuje da je Andre Riju vrlo vešt poslovan čovek koji je pronašao proizvod dobro prilagođen vremenu i potrebama potrošača. Njegov proizvod nije prepravljena klasična muzika – ona je samo ambalaža. Riju prodaje zabavu.

Ema Kok, mlada holandska pevačica, proslavila je 16. rođendan na prvom atinskom koncertu, pevajući pesmu "Voilà" francuske pevačice srpskog porekla Barbare Pjević

Kičifikacija klasične muzike

Redovno, Andre Riju objašnjava da on ne radi, nego da se samo zabavlja, putujući svetom i usrećuje ljude. Slušaocima uvek preporučuje da slušaju srcem i da veruju svojim emocijama, jer emocije povezuju i okupljaju ljude.

"Emocije su ključ mog uspeha. Način na koji sviram sa mojim orkestrom raduje našu publiku i nas", kaže holandski violinista.

Koncerti Andrea Rijua poznati su po svojim energičnim, romantičnim i radosnim nastupima sa zaslepljujućim svetlosnim efektima, ogromnim video zidom, čudnim kostimima i učešćem velikog broja publike. Kada Riju diriguje valcerom, stiče se utisak da ga manje brine šta je kompozitor želeo, nego se više trudi da neki od okupljenih gledalaca budu nadahnuti da ustanu i zaplešu. Rijuov video zid tada uključuju krupne planove gledalaca koji plešu, koji se smeju, izgledaju zamišljeno ili plaču.

Nalik američkim sitkomima koji salvama smeha sugerišu publici smešne scene, Riju zna da je teško videti kako drugi doživljavaju neka osećanja, a da i sami ne osetimo njihov deo. Očigledno je da Rijuovi koncerti bez publike ne bi imali nikakav značaj, jer ne gledamo Rijuov orkestar zbog klasične muzike, već da bismo se divili zajedničkom kiču.

Kič je iskrivljena prizma kroz koju čovek vidi svet oko sebe. Herman Broh, austrijski pisac i esejista, potvrđuje sveprisutnost kiča kao neke vrste postolja na kome počiva moderno društvo. Prisutnost kiča u današnjem društvu zagarantovana je kroz ljudsku taštinu i potrebu svakog čoveka da se oseti uklopljen u celinu. Da bi se ostvarila kičifikacija, objašnjava Đilo Dorfles, italijanski psihijatar i profesor estetike, najčešće se eksploatišu Idila, Sreća i Ljubav. Određeni teoretičari radije govore o parazitizmu, jer kič nije samo mimetizam, nego vodi ka izvrtanju stvarnosti.

"On ne cilja samo na umetnost, nego na čitavu stvarnost [...] i baca veo opštih mesta da bi nestalo pravo lice stvarnosti", piše Milan Kundera.

Na koncertima, Andre Riju izgleda i zvuči kao ideja karikaturiste o dirigentu, o maestru kako bi ga nacrtao Volt Dizni

Emocije i zabava

Na koncertima, Andre Riju izgleda i zvuči kao ideja karikaturiste o dirigentu, o maestru kako bi ga nacrtao Volt Dizni. Uostalom, raznobojni kostimi i raskošne haljine jarkih boja članova njegovog orkestra više podsećaju na Diznijevu "Snežanu" i "Pepeljugu" nego na kostime prošlih vremena. Jedan od vrhunaca njegove karijere bila je predstava iz 2007. godine, kada je izgrađena najveća pozornica svih vremena, reprodukcija carske palate Šenbrun u Beču. Ova impresivna produkcija uključivala je i dva klizališta, dve fontane i plesni podijum. Tako se potvrđuje da je kič delo obeleženo ponavljanjem, gomilanjem, preteranom teatralnošću i stvaranjem stereotipa koji odgovaraju brzom zadovoljavanju popularnih potreba.

Za razliku od većine klasičnih muzičara koji se postavljaju malo udaljeno od publike, trudeći se da što dostojanstvenije prenesu kompozitorove namere, Andre Riju, slično cirkusu ili Dejvidu Boviju na oproštajnoj turneji, stvara emotivne šeme sreće i ljubavi. Janik Rolando, francuski scenarista i pisac, smatra da je zabava postala neprekidno stanje duha, a ne samo jedan trenutak, kraći ili duži.

"Čovečanstvo postaje sve mlađe, nezrelije, lakovernije i zagnjureno u neprekidnu zabavu", kaže Rolando.

U toj trci ka nezrelosti i lakovernosti, Andre Riju, briljantni holandski violinista, koji je na Muzičkoj akademiji u Briselu diplomirao sa "Prvom nagradom", mitskim slikama oblepljuje prazninu i potrošačima prodaje "estetsku laž" (Umberto Eko) i "estetsku simulaciju" (Žan Bodrijar). Međutim, mora mu se priznati da su mnogi ljudi, zahvaljujući njemu, prvi put u životu obratili pažnju na klasičnu muziku i pažljivije poslušali neke od kompozicija koje će se živeti dokle god postoji civilizacija.