Reporterski zapis iz Poljske: Milion i po izbeglica i nijedan izbeglički kamp

Ukrajinku Olesiju, koju svi zovu Oleša, upoznala sam u živopisnom selu Bitin, 20-tak kilometara od grada Poznanja u Poljskoj, nedaleko od granice sa Nemačkom.

Oleša je poreklom iz Donbasa odakle je izbegla 2014. godine. U Kijevu je osnovala porodicu sa mužem Faridom koji je pre toga sa majkom izbegao iz Azerbejdžana. Imaju troje dece - dve ćerke Mariam i Uliu i sina Arslana.

Pre dva meseca svih šestoro -  Oleša, njen muž, deca i svekrva - izbegli su iz Kijeva i iz Ukrajine. Ovoga puta izbegli su u Poljsku. Tu ih je prihvatila porodica Tomaša i Dorote Zdjebkovski. Oleša je odmah počela da radi kao kućna pomoćnica.

Oleša i njen muž prezdovoljni su smeštajem – sasvim novim apartmanom koji je porodica Zdjebkovski upravo obnovila kako bi tu primala svoje poslovne partnere. Na radost dece, stan se nalazi u maloj zgradi okruženoj poljanama i šumom. Seoska škola je blizu.

“Bilo je teško otići ali morali smo, nismo više mogli da izdržimo. Deca više nisu mogla da izlaze zbog policijskog časa i neprestane pucnjave. Plašili smo se. Ja sam iz Donjecka i videla sam 2014. godine kako se to završava. Nisam želela da moja deca dožive isto.

Preko Lavova do Poljske

Tako smo odlučili da odemo sa namerom da se zaustavimo u zapadnoj Ukrajini u Lavovu, nedaleko od kuće, kako bismo mogli lakše da se vratimo“, kaže Oleša.

U Lavov su stigli u ponoć. Videla je kroz prozor autobusa masu ljudi na ulici koji nisu imali gde da se sklone, decu koja spavaju u automobilima…

„Shvatila sam da ipak ne treba tu da izađemo u sred noći. Volonteri su nam rekli da je bolje da idemo u Poljsku i da ćemo tamo biti dobro primljeni. I tako smo došli u Poljsku“, seća se Oleša.

Kaže da svaki dan misli kako želi da se vrati kući iako joj je ovde sve dobro.

„Ovde nam je - ne može biti bolje, ali naša kuća je tamo. Znate kako se kaže: dobro je biti gost, ali bolje je biti kod kuće. Hteli bismo da se vratimo, da bude mir, da radimo, da se viđamo sa našima koje poznajemo, sa prijateljima, porodicom, sa kojima smo navikli… Ne znam šta će biti, niko ne zna, treba vreme da prođe“, kaže ona.

„Sve je ovo strašno“

Uoči Uskrsa Oleša je dobila vest da je njen brat poginuo u Mariupolju.

„Moj brat je poginuo. Kad je bio Uskrs bio je deveti dan od njegove pogibije. Sva porodica je tamo u Donjecku i preživljava sve to već osam godina. Jako je teško, bio mi je jedini brat, mlađi od mene pet godina. Bio je jako dobar i vezan za porodicu. Moja mama kaže da je on sada postao naš anđeo čuvar“, priča Oleša setno.

Iza njenog brata ostao je mali sin. Oleša bi jako želela da on i njena porodica budu na sigurnom, ali vidi da je u Donbasu teško stanje i da ništa za njih ne može da uradi jer oni ne mogu da izađu odande.

„Mogu samo da telefoniram, da postavim pitanja. Rat je. Teško je poverovati u sve ovo. U ovom svetu sve bi moglo da se reši razgovorom. Novac ne bi trebalo davati za proizvodnju oružja već za lečenje teških bolesti, za razvoj, da ljudi mogu da gledaju u budućnost. Sve je ovo strašno“, kaže ona.

Dobra organizacija i poljska solidarnost

Olešini domaćini Dorota i Tomaš Zdjebkovski, inače uspešni poslovni ljudi, imaju samo reči hvale za ovu vrednu i pametnu mladu ženu i za njenu brojnu i očigledno složnu porodicu.

Tomaš se seća kako je to izgledalo na samom početku rata u martu.

„Mnogi Poljaci imali su poznanike u Ukrajini koji su ih zvali i tražili pomoć. Mi smo tako dobili poziv od jedne poljske porodice koja je tražila smeštaj za ukupno dvadeset i troje izbeglih iz Ukrajine među kojima je bila jedna mnogočlana porodica. Nismo imali mesta. U tom izuzetnom slučaju angažovali smo našu kompaniju koja je brzo renovirala kuću od četiri stana i oni su se ubrzo uselili. Oni su još tu, naša kompanija im nabavlja hranu i sve što je potrebno“, kaže Tomaš.

U Poljsku je, prema podacima UN, ušlo više od tri miliona izbeglica iz Ukrajine, što je polovina od ukupnog broja izbeglih. U zemlji se zadržalo njih oko million i po. Početkom marta granica je bila bukvalno zakrčena, ulazilo je oko sto hiljada ljudi dnevno. Ni tada kao ni sada u Poljskoj, međutim, nije bilo izbegličkih kampova. Skoro neverovatno.

„Država je vrlo brzo organizovala da svako ko je izbegao iz Ukrajine odmah dobije identifikacioni lični broj koji ima svaki poljski građanin. Sa tim ličnim brojem oni dobijaju pravo na sve državne usluge koje imaju sami Poljaci – dobijaju zdravstvenu zaštitu, pravo na dečji dodatak, na upis dece u škole i obdaništa itd“, objašnjava Dorota.   

Na delu je, po svemu sudeći, kombinacija izuzetno dobro organizovane države i izuzetne solidarnosti poljskog naroda. Iako prihvat mase izbeglica i njihova integracija u društvo nigde pa ni u Poljskoj ne prolaze bez problema, ovde olakšavajuću okolnost predstavlja i činjenica da je poljska ekonomija u dobrom stanju, nezaposlenost je na istoku oko 4 odsto, a ovde zapadu, u Poznanju čak nedostaje radna snaga.

Različite izbeglice pred vratima Poljske

„Oni nisu za nas izbeglice, oni su naši gosti. Postoji razlika između ljudi koje dolaze iz različitih zemalja i vi ih primate zbog ljudskih prava, imate problem koji rešavate tako što se država organizovano brine o njima, gradi izbegličke kampove i smešta ih u kampove. I gotovo. Zatim se postavljaju pravila kako kamp funkcioniše. Ovo što imamo ovde nema veze sa izbegličkim kampom. Ovde je reč o tome da čitavo društvo, pojedinci, nacija prihvataju goste“, objašnjava Tomaš.  

Podsećam Tomaša da Poljska nije htela da primi izbeglice iz azijskih i afričkih zemalja koje su pokušavale da uđu iz Bjelorusije. Zbog toga su iz Brisela i iz zapadne Evrope stizale oštre kritike na adresu Varšave.

Tomaš na ovo kratko odgovara pitanjem: „Šta bi danas bilo da smo im otvorili granicu? Zar ne mislite da bi naša zemlja danas bila u haosu?“

„Školski sistem se odmah organizovao kako bi u škole mogla da budu primljena deca koja u Poljskoj čine 40 odsto svih izbeglica iz Ukrajine. Uglavnom su došle majke sa decom. Nema muškaraca. To je drugačija situacija od one sa mladim ljudima iz Jemena ili Irana koji su pokušavali ilegalno i nasilno da uđu u Poljsku, prelazeći granicu iz Bjelorusije. Ovo su prave izbeglice jer muškarci se bore, a žene su sa decom“, objašnjava Tomaš, zaključujući da je zato školovanje ukrajinske dece jako važno.

„Tako deca naše Oleše idu ovde u obdanište. Danas imamo 200 hiljada ukrajinske dece u poljskim školama“, dodaje on.

Dorota ističe da sve žene koje su izbegle, ukoliko nemaju sasvim malu decu, žele odmah da počnu da rade i žele da budu nezavisne.

„One žele da se osećaju korisnima. Potreban im je novac i gledaju da što kraće vreme koriste gostoprimstvo porodica. Znam ljude koji imaju male stanove sa dve sobe i odlučili su da u jednoj sobi prime ukrajinsku porodicu. To je pravi podvig. Nije lako živeti u tim uslovima”, kaže Dorota.

Prihvatilište

Posle ovog razgovora krenula sam za Poznanj u centar za prijem izbeglica. Na ulicama primećujem vidljivo istaknute ćirlične natpise na ukrajinskom kao na primer: “Mi smo sa vama svim srcem”.

U hali 2 gradskog sajma, pretvorenu u centar organizacije Karitas za prihvat izbeglih iz Ukrajine, imam zakazan sastanak sa Marijom Kšjaskevic.

Upravo došle izbeglice informacije dobijaju na recepciji u prvom delu ogromne kružne hale sa kupolom ispod koje odjekuje žamor i uzvici dece. Marija ubrzo stiže. Ima 27 godina. Nasmejana je, mada primećujem pomalo umoran pogled iza naočara. Iz prvog dela hale uvodi me u centralni deo. Na upitan pogled vojnika na ulazu daje znak da sam sa njom.

Prvo što primećujem je red na levoj strani hale ispred improvizovane kafeterije-restorana opremljene stolovima i stolicama. Vreme je ručka. Tu su žene i isključivo stariji muškarci: svi imaju isti zabrinut pogled koji vam govori da su u mislima na nekom sasvim drugom udaljenom mestu od ovoga na kome se trenutno nalaze. Sve je upadljivo čisto.

Marija kaže da izbegli sada dolaze samo danju. Ranije su dolazili i danju i noću.

“Ovde je mesto za registraciju izbeglih iz Ukrajine. Prvo utvrdimo da li je reč o ukrajinskim državljanima koji su ušli u Poljsku pre 24. februara jer ovo je mesto isključivo za izbeglice. Mi pružamo osnovnu podršku. Organizujemo privremeni boravak - izbegli ovde mogu da provedu jednu noć. Omogućavamo kontakt sa organizacijama i agencijama i grupama koje pružaju pomoć oko nalaženja dužeg boravka. Takođe, mi nudimo informacije  vezane za mogućnosti nalaženja posla, regulisanja administracije, dobijanja identifikacionog ličnog broja. Takođe ovde izbegli mogu da dobiju besplatne obroke, besplatne karte za javni prevoz, kako gradski tako na celoj teritoriji Poljske”, objašnjava Marija.

Preko puta “kafeterije - restorana” na desnoj strani odeća je uredno složenu na vešalicama, kao u prodavnici.

“Ova odeća je na raspolaganju izbeglicama. Često je sasvim nova jer nam je besplatno šalju proizvođači odeće. Ovde su i lekarska ordinacija i apoteka. Pregledi su besplatni, lekovi takođe. Tu je i psiholog. Imamo kuhinju. Kako vidite  – mi hranu ne pripremamo – već nam je isporučuju dobrovoljni davaoci. Radimo 24 sata dnevno”, objašnjava Marija.

Misija - volonter za pomoć izbeglicama

Kaže da je volontiranje zbog rata u Ukrajini izmenilo njen život. Završila je studije engleskog i nemačkog jezika, predavala je u školi, jedno vreme radila u savetodavnoj firmi, ali je dosadašnji posao napustila i sada radi isključivo ovde u centru organizacije Karitas. Posao joj je da nadzire da li sve funkcioniše kako treba, ali i da pazi na volontere, uglavnom vrlo mlade ljude, kojima preti iscrpljenost jer nemaju vremena za odmor…

“To je takva vrsta posla – uvek ste nekome potrebni, uvek neko traži pomoć za nešto. Imamo zato takođe psihologe za naše volontere, posebno za prevodioce – one koji prevode ispovesti ljudi i na neki način dele sa njima taj teški teret i najteža iskustva. Dakle, proveravamo sa tim volonterima kako su – oni najčešće kažu da je sve u redu. Ako je potrebno uvek mogu da konsultuju psihologa. Dakle, i to je moj posao - da proverim da posao koji volonteri rade ne prevazilazi njihove snage“, kaže Marija.  

Izlazim iz centra za izbeglice i žurim dalje u gradsku opštinu. Tamo imam sastanak sa Pavelom Bulekom, šefom službe za informativnu pomoć izbeglima čiji telefon je sveprisutan pod imenom „Poznanj – kontakt“ kako na internetu i društvenim mrežama, tako i svuda po gradu, počev od železničke stanice.

Na ulazu u opštinsku zgradu u hodniku u improvizovanoj otvorenoj kancelariji vidim službenicu iz konzulata Ukrajine u Vroclavu koja pruža pomoć za sve što je vezano za lična dokumenta.

Od Pavela saznajem da u službi „Poznanj – kontakt“  ima devetnaestoro zaposlenih i mnogo volontera koji su došli da ponude pomoć. Od početka rata do sada ovoj službi obratilo se telefonom oko 40 hiljada ljudi. Uglavnom su to ljudi koji su već prešli granicu i u Poljskoj su. Neki zovu i iz Ukrajine, pre nego što uđu u zemlju.

Voz za Berlin

Sutradan napuštam Poljsku. U Strazbur se vraćam vozom preko Berlina.

Putnička cekaonica na železničkoj stanici u Poznanju pretvorena je u prihvatni centar za izbegle. Skoro je prazna. Jedna volonterka mi kaže da sada ima sve više onih koji se vraćaju u Ukrajinu. Susrećem Aljonu koja sa drugaricom pije kafu. Došla je iz Žitomira, stotinak kilometara od Kijeva, odakle su, sećam se, stigle strašne slike razaranja.

„U čitavoj Ukrajini je strašno, nema mesta za koje biste mogli da kažete da nije strašno. Mi ćemo za sada da budemo u Poljskoj ali zatim ćemo se vratiti u Ukrajinu. Ovde smo bliže našoj kući“, kaže Aljona.

Ulazim u voz. U mom vagonu svi putnici su Ukrajinci.

Posle sat i po vremena prelazimo granicu. Prva nemačka stanica je Frankfurt na Odri gde u voz ulaze aktivistkinje nemačkog Crvenog krsta i dele pakete sa hranom svima koji su iz Ukrajine.

Ulaze zatim tri policajca sa prevodiocem i pažljivo pregledaju pasoše. Zadržavaju se u dnu vagona. Dolazi im zatim policijsko pojačanje. U tišini iz voza izvode visokog, plavokosog mladića sa malim ruksakom na leđima. Nastavljamo put za Berlin.