Milica, dete-simbol

Nedavno je emitovan dugomentražni dokumentarni film „Milica“, o jedinom srpskom detetu u Prizrenu. Ovo nije tekst o filmu, film je priča o ljudima u Prizrenu i on priča humanu, istinitu priču, ne bez humora i ne bez tuge. Ovde je, međutim, film „Milica“  samo povod za pitanja koja se nameću na temu jedne teško razumljive životne drame – detetu koje živi u izolaciji.

Ništa novo pod kapom nebeskom i tako je i dalje svet pun Medeja, razlkuju se težine dela, motivi, razlikuju se i posledice ali ono s početka ostaje isto, a to je pitanje: „Kakvo stanje uma može da dovede jednu ženu, majku, da na ovaj ili onaj način žrtvuje svoju decu?“

Temelj je uvek strast. Antička Medeja bila je vođena bezumnom strašću prema čoveku – ocu kojem je, u trenutku pomračenja, poželela da se osveti tako što će mu ubiti decu. Svoju. Ali i njegovu.

Koja strast plete mrežu oko života jednog deteta, majke Evice, oca nepoznatog – što ne bi bilo važno da majka nije rekla, pred kamerama, kako je taj čovek pobegao zbog rata 1999, a dete se, međutim, rodilo 2006.

Dakle, nije važno ko je s tom ženom proveo neko vreme a onda nestao, zastrašujuće je da žena, koja praktično tvrdi da je od 1999. do 2006. bila u drugom stanju, uopšte sme da donosi odluke o životu deteta.

Ljudi iz rezervata

Ako bismo pričali o filmu, a nećemo, on može da se gleda s koje god hoćete strane. Strašno je biti jedino srpsko dete u Prizrenu. Opet, strašno je nemati kontakt s drugom decom koja govore, recimo, bosanski ili (zašto da ne) naučiti albanski ili, još bolje, preseliti se u neku srpsku sredinu – dakle družiti se, s sa nekom drugom decom. Strašno je ne ići u školu sa decom. Biti devojčica od devet godina i igrati se igračkama za malu decu. Strašno je što jedan građanin Prizrena kroz prozor kuće gleda oskrnavljenu Ljevišku. Strašno je što dvadesetak Srba koji žive u Prizrenu među sobom gotovo ne govore. Strašno je što deca srpske nacionalnosti, raštrkana po Kosovu, nemaju mnogo toga što bi deca morala da imaju i što su izolovana i onda kada su u grupi, što žive u svojim malim getima.

Srbi na Kosovu nisu manjina ako bismo govorili jezikom razumljivim civilizovanom čoveku. Oni su i dalje ljudi iz rezervata koji bolje ili gore simuliraju život. Sede u kafićima, deca idu u neke škole, neki narod nešto radi... To je vrhunac „dolče vite“ Srba na Kosovu. Sedeti u restoranu u Čaglavici, kupovati garderobu u Prištini, ponekad skoknuti do Novog Sada ili Beograda i urediti svoj rezervat tako da liči na grad.

Deportacije migranata s Kosova pokazuju da je Kosovo geto. Šta su Srbi u tom getu? Manjina nisu. Neka neko vičan nađe pravu reč i imenuje rezultat ovog eksperimenta zvanog Kosovo.

Dokumentarni film o Milici – detetu – simbolu – silom prilika heroju – mučenici koja nije birala mučeništvo, priča je o životu jedne samohrane majke i jednog, od sveta izolovanog, deteta. Priča je o temi. Tema je dete.

Nema ko da reaguje?

Ako vidite sobu, kada kamera švenkuje prikazujući igračke, Miličinu pidžamicu – ceo taj dizajn – prvo što će vam (nek mi Bog oprosti)  delovati neobično je nesklad. Devojčica od devet godina, u pretpubertetskom uzrastu, koja je okružena bebećim stvarima, ošišana kao neko malo dete, sama u sobi ispod čijeg se prozora igraju neka deca.

Topla priča o Albancu koji je primio pravoslavlje i pomaže Evici i Milici, sporadično interesovanje reportera i novinara za herojski čin jedne majke koja je odličila da ostane u Prizrenu pa i po cenu da joj dete, koje će jednog dana imati i 15 i 17 godina, živi u pritvoru, van sveta, van vremena. Po cenu rizika da tako zatvoreno i strahom zadojeno dete sutra, daleko bilo, može vrlo lako da bude magnet za nevolju, nenaučena na socijalni život, na to da postoje i dečaci; s majkom koja je, iz nekog razloga, uporno žrtvuje, insistirajući na njenoj izolaciji.

Blasfemično je diviti se junačenju (i privlačenju pažnje) na račun deteta. Neodgovorno bi bilo, da se ne radi o Kosovu gde nema ko da reaguje, ne obavestiti socijalne radnike. Sumanuto je da SPC obezbeđuje posebnu prostoriju gde će jedan nastavnik držati časove jednom detetu i nehumano je od strane te crkve da se ne zainteresuje za život jedne medijski iskorišćene devojčice koju – kao i mnoge druge žive eksponate – posećujemo kao u muzeju voštanih figura ili, kako je jedan stariji prizrenski gospodin primetio, kao u zoo vrtu. A to je tako, upravo tako.

Ova priča nema nikakve veze s patriotizmom nego sa patologijom jedne žene i detetom koje je žrtva te patologije. Milica, simbolički nazvana po poginuloj Milici Rakić za vreme bombardovanja, neće spasiti „srpsko Kosovo“. Ako je cilj majke da se po detetu nešto zove ili da jednog dana, daleko bilo, novinari i ostali turisti slikaju spomenik onda ta žena, zapravo, vapi za psihologom. Koliko god bila tužna sudbina „majke hrabrost“, Evice, upravo toliko ozbiljno treba objasniti toj ženi i onima koji je veličaju, da je čuvena Majka hrabrost jedna alava žena (u Brehtovom komadu) koja ratno-profitira na svojoj „deci“.

Proizvodnja maskote srpskog stradanja

Rat je poplava i svašta ostane na obali kada se voda povuče, treba da se čisti a ne da se – umesto života – grade skulpture od ostataka nekad vrednih predmeta. Prizren nije nekakav ekstravagantni muzej, Srbi u Prizrenu nisu sklepane skulpture od đubreta iz Bistrice, život jednog deteta nije performans ni igrokaz o jadnim Srbima i hrabrim Srpkinjama.

Ako neko nije razumeo zašto je degutantno veličati prizrensku verziju Medeje, neka ne histeriše nego neka pokuša da shvati kakav je to sindrom, koliko opasne posledice mogu da budu – sve i da dete živi u najpitomijoj državi gde nije deo neke skrajnute i desektovane manjine i gde nema nikakvih posledica rata. I neka se ne pravi lud, vičući kako srpska heroina nije ubica nego neka razmisli šta sve možete da ubijete u jednom detetu i koliko ste normalni ako hvalite ovaj surov i bizaran čin.

Ne bih u priči insistirala na onoj čuvenoj: „Ali to je Kosovo“. Jeste, to je Kosovo i ta devojčica nije jedino dete na Kosovu i istina je da su uslovi za život nadrealni ali sve je to nebitno ako se malo izmestite i sagledate dramu. Možda je majčin problem - posledica rata, možda je pre toga bila vedra i razumna žena. Možda. Ali klica ludila je probuđena a mi brkamo dve nespojive stvari – život jedne devojčice i kosovsku tragediju.

Dete ne sme da bude simbol, to nije njen izbor, ona je žrtva patologije. Možda i kolektivne, čim je majka toliko podržavana a niko se nije setio da joj objasni da se čini još veći zločin nad tim detetom, kada se promoviše kao maskota srpskog stradanja.