MI, RAZLIČITI – POVODOM MEĐUNARODNOG DANA OSOBA SA INVALIDITETOM

Što se više približava 3. decembar, Dan osoba sa invaliditetom, sve češće mi se nameće razmišljanje o temi koju je na originalan i nezaboravan način studiozno obradio pisac Veselin Marković u svom romanu „Mi različiti“. Vidite, u svetu, a hajde da se fokusiramo na našu zemlju, ima nas toliko različitih, pri čemu smo različiti na mnogo različitih načina, a svima nam je dodeljen samo taj jedan dan - 3. decembar.

Bez obzira na to u koju smo kategoriju svrstani, mi, različiti po mnogo čemu se razlikujemo jedni od drugih, a ipak smo svi strpani u isti koš od strane onih koji procenjuju naše potrebe.

Natalija Mijić

Drastične imovinske razlike – tabu tema

Nekad davno, dok sam još imala iluzije, verovala sam da je Dan osoba sa invaliditetom ustanovljen sa ciljem da se te razlike makar smanje, ako već ne mogu da se potpuno neutrališu. Život je pun paradoksa, a jedan od njih je i taj što oni koji, navodno, obezbeđuju uslove da naš položaj postane lakši, a život sadržajniji - te razlike drastično produbljuju time što naš lični standard determinišu na osnovu uzroka nastanka invalidnosti, a ne na osnovu težine oštećenja i kompleksnosti specifičnih potreba, što je suprotno svakoj logici. Te drastične imovinske razlike unutar populacije osoba sa invaliditetom, kojima država favorizuje manjinu na štetu većine, pokazatelj su velike društvene nepravde - moglo bi se slobodno reći i diskriminacije.

Izjednačavanje prava i jednak tretman osoba sa invaliditetom - to je tabu tema, o kojoj se neće  govoriti na okruglim stolovima i raznim sličnim skupovima koji će se tog dana organizovati u mnogim sredinama, iako je ona za većinu nas najaktuelnija i najdelikatnija. Na tim skupovima, iz godine u godinu, učestvuju samo oni malobrojni, privilegovani, koji su se domogli udobnih fotelja, funkcija, personalnih asistenata i enormno visokih primanja, dok većina ostalih čami u četiri zida, na samoj ivici siromaštva, u anonimnosti i skrivena od očiju javnosti. Kao i uvek, kruna okruglih stolova biće kokteli i zakuske, umesto inicijativa i zaključaka, koji se ionako nikada ne realizuju.

Ipak, jedan zaključak se nameće sam po sebi: dobro je biti „na funkciji“, pa i u invalidskim organizacijama pa nije čudno što i među nama, invalidima, ima takvih koji - zaraženi virusom vlasti - ne mogu da siđu sa trona ni posle dvadeset pet godina.

Dan osoba sa invaliditetom - bez prave suštine

Ako me pitate šta nam znači taj dan, famozni 3. decembar, rekla bih - iz ličnog ugla, naravno - da je to čista farsa, da ne upotrebim narodnu izreku „mlaćenje prazne slame“.

Iako nema nikakve veze sa ovom temom, pade mi na pamet knjiga Džeklin Suzan zbog njenog simboličnog naslova „Jednom k’o nijednom“. Bilo bi lepo da naši sugrađani uoče da biti različit ne znači biti ni nemoćan, ni čudan, ni manje vredan. Biti različit - to pre svega znači biti originalan ali, na žalost, u mnogo slučaeva i biti usamljen, izdvojen i neprihvaćen. Nije ni utešno, ni ohrabrujuće to što nas se ljudi sete tog jednog dana u godini. Za mene lično to - jednom - baš i nema nekog značaja, isto je kao i nijednom.   

Želim da verujem da je neko ko je inicirao tu ideju, imao plemenitu  nameru da nas, različite, učini jednakim, vidljivim i uključenim u društvenu sredinu i da nas pogura sa margina, sa kojih još uvek teško možemo da se pomerimo, uprkos svojim preostalim sposobnostima, pojačanim naporima stečenim obrazovanjem, akademskim zvanjima, umetničkim dometima i drugim slabo zapaženim i još slabije vrednovanim kvalitetima.

Dan osoba sa invaliditetom, to je samo forma bez prave suštine koja se  - ako je nekad i postojala - vremenom izgubila u praznoj frazeologiji pseudohumanizma. Da bismo imali razloga da taj dan doživimo kao zaista svoj, kao nešto više od puke formalnosti, trebalo bi da bude obeležen nekim iskorakom u bolje sutra u našoj svakidašnjici jer laže onaj ko kaže „da u Srbiji nije teško biti invalid“.

Potrebne su nam promene

Biti različit, nositi na plećima ma kakav hendikep - to je teško u svakom vremenu i na svakom meridijanu. Istina, lakše je onima koje je država privilegovala primanjima desetak puta većim nego što ih imaju njihovi istosudbenici sa istim, ili čak težim oštećenjima. Da bismo imali povod da se radujemo tom danu, trebalo bi da se od ostalih dana razlikuje, na primer, po tome što bi bio donet neki zakon kojim bi se unapredio naš položaj, ali ne takav zakon koji bi bio samo mrtvo slovo na papiru.

Istini za volju, nije sve ni u zakonima. Neki od njih, kao onaj o priznavanju prava na korišćenje faksimila kao ličnog potpisa, u praksi su nam samo još zakomplikovali život. Ne možete ni zamisliti kako se osećamo poniženi i omalovaženi kad god moramo da potpišemo neki zvaničan dokument, jer institucije traže da obezbedimo dva svedoka, i da za svaku sitnicu idemo kod javnog beležnika. To su, eto, plodovi tog zakona, za koji mnogi uopšte i ne znaju, ili ga tumače kako se kome svidi.

Ponekad se pitam da li je, recimo, Zakon o sprečavanju diskriminacije, koju je praktično nemoguće dokazati, imao ikakav drugi cilj, osim obavezujućeg usklađivanja sa zakonodavstvom Evropske unije.

Volela bih da nisam u pravu, ali znam da će i ovaj 3. decembar biti samo stereotipna predstava za javnost - neinventivna repriza već viđenog: biće nam dato nešto više prostora u medijima, ali neće se govoriti o tome da smo diskriminaciji izloženi u mnogim životnim situacijama, a često i od strane naših vlastoljubivih istosudbenika; da personalne asistente dobiju samo malobrojni među nama, a to nisu uvek oni kojima je pomoć najpotrebnija. Čuće se, možda i poneko obećanje da će se osobama sa invaliditetom ubuduće poklanjati više pažnje ali, prema dosadašnjem iskustvu, u suštini se ništa bitno neće promeniti. A promene su nam potrebne, ne neke sitne i beznačajne, već duboke i temeljne promene našeg statusa i jednak tretman, ne samo u široj zajednici, nego i unutar naše populacije. 

*Natalija Mijić, profesor Jugoslovenske i svetske književnosti u penziji