Zašto je krajnja desnica toliko ojačala u Nemačkoj, Francuskoj i Austriji: Imigracija ili neofeudalna vladavina superbogatih?

Ogromna podrška koja je data krajnjoj desnici u Francuskoj, Nemačkoj i Austriji ne može se posmatrati kao jednostavno „kažnjavanje“  onih na vlasti. Pesimizam u pogledu budućnosti i potreba da se pripada naciji su mnogo važniji faktori, analizira nemački sociolog Hajnc Bude na stranicama minhenskog lista Zidojče cajtung https://www.sueddeutsche.de/kultur/heinz-bude-europawahl-zugehoerigkeit-lux.AqR7bufm7mGrqvXo52KGzU?reduced=true , ubeđen da “užasan rezultat izbora nema veze sa obračunom sa neoliberalnom društvenom dekonstrukcijom niti pobunom protiv svojevrsne neofeudalne vladavine bogatih i superbogatih“:

„Da li je značajan deo nemačkog biračkog tela iznenada skrenuo udesno kao nepromišljena masa privučena zlom? Ili su ljudi koji su ovde glasali za AfD, za FPO u Austriji ili za Nacionalni okupljanje u Francuskoj, tokom evropskih izbora hteli da jasno stave do znanja takozvanim glavnim strankama da vode pogrešnu politiku?

Jedno je jasno, užasan rezultat izbora nema veze sa obračunom sa neoliberalnom društvenom dekonstrukcijom niti pobunom protiv svojevrsne neofeudalne vladavine bogatih i superbogatih. Konkretno, povećanje broja glasača za stranke radikalne desnice postavlja pitanje da li smo možda svedoci dubljih promena predstave koju ljudi imaju o politici.“

Međusobna obaveza

Ovaj pomak udesno je prvenstveno je izazvala imigracija iz zemalja izvan OECD-a i njeno naseljavanje u liberalne i demokratske države blagostanja. U Nemačkoj 2015. godina je predstavljlaa okidač. Čini se da veliki deo javnog mnjenja, ljudi iz veoma različitih društvenih sredina, zazire od uvođenja režima državne kontrole u njihovim zemljama. Ovo važi koliko za domaćeg nemačkog zanatliju toliko i za trgovca - doseljenika, advokata iz Halea i doktora iz Frajzinga.

Sa njihove tačke gledišta, biti ovde znak je određenog hijerarhijskog poretka stvari, kako je to opisao sociolog Norbert Elias, i oni smatraju da se taj hijerarhijski poredak više ne poštuje. Optužuju politiku da ne omogućava da se čuje glas ljudi koji su odavde ili su se ovde nastanili – oni su ti koji pokazuju pridošlicama i onima koji ih slede kako da se pridržavaju pravila i šta se traži od onih koji žele da ovde ostanu.

Oni veruju da bi to razjasnilo, za obe strane, uslove neizgovorenog ugovora o imigraciji: šta oni koji su već ovde imaju pravo da zahtevaju, a šta novopridošlice treba da očekuju. To je ta praktična svakodnevna racionalnost, ta međusobna obaveza, koju mogu da ugroze moralni imperativi otvorenih granica. Domaćica mora da brine o gostu, kao što se gost mora staviti u kožu domaćice.

Nejasna zelena budućnost

Za glasače (krajnje desnih stranaka)-  AfD (Nemačka), FPO (Austrija) i RN (Francuska) - pitanje imigracije je prirodno povezano sa pitanjem pripadnosti. Oni žele da budu deo grupe sa kojom bi delili iste ideale, isti način života i moralne principe koji se odnose na to. I niko ne želi da mu se diktira kojoj grupi pripada, za koga da ima simpatije. Dovoljno je loše što im politika ulazi u dnevnu sobu sa svojim zakonima o grejanju, a ponekad čak stiču utisak da pojedini politički predlozi imaju za cilj da ocrne i njih i njihove prijatelje i bližnje. U znak prkosa, važnost se pridaje domovini i poreklu, razlikama i običajima, koji služe kao sidro u svetu višestrukih opcija i promenljivih identiteta.

Ovom protivljenju imigraciji i ovom insistiranju na pripadnosti, neki drugi dodaju goruću želju da razmišljamo o budućnosti. Neprijateljstvo prema ekolozima, agitacija protiv „sistemskih partija“ i demonizacija „indoktrinacije javnih medija“ deo su borbe za budućnost.

Navodna buduća elita, koja bi se uzdigla iznad glupe i zastarele mase, predmet je neobuzdane mržnje. „Klimatske promene“, „dinamika migracije“ ili „postmaterijalizam“ se osuđuju kao toliko praznih reči nauke koja je skrenula sa pravog puta i koja žrtvuje automobilsku industriju, đubriva i biotehnologiju na oltaru nejasne zelene budućnosti u kojoj će rast i prosperitet biti onemogućeni.

Ova agitacija na krajnjoj desnici koketira sa idejom „kreativne destrukcije“ u službi zamišljene budućnosti, sačinjene od velikih prevrata i jake mobilizacije, ka kojoj bi jedan „narodni kancelar“ ili „narodni predsednik“ otvorio put bez zadrške. Sadašnja omladina ovih partija usvojila je slogan: „Levica je stara, desnica je nova“.

„Nemački model”

Ovaj opis nam omogućava da razmotrimo odgovore koje treba da pružimo onima koji žele da se trajno bore protiv ekstremne desnice, uzimajući u obzir evoluciju biračkog tela i konsolidovanje snaga liberalnih demokratija. Pre svega, važno je primeniti inteligentnu migracionu politiku, koja može da kontroliše imigraciju u skladu sa resursima države blagostanja i društveno-ekonomskim potrebama. Nema ničega što bi bilo za moralnu osudu u ovome -  da država odmerava današnje troškove u odnosu na sutrašnje koristi. 

Za razliku od Francuske ili Velike Britanije, u Nemačkoj se integracija imigranata nije odvijala preko građanskog statusa ili civilnog društva, već pre svega preko tržišta radne snage. Dugo je „kvalitetan rad“ bio mera koja je važila za sve, bez obzira na poreklo i uverenja. Ovo moralno i društveno jezgro starog „nemačkog modela“, potkrepljeno implicitnim idejama ponosa, uzornosti i lične odgovornosti, funkcioniše - kao i ranije - u svakodnevnom životu, u oblastima rada, socijalne pomoći, participacije.

Različite političke stranke to mogu tumačiti prema sopstvenoj viziji odbrane nemačkog društva otvorenog za imigraciju. U tom smislu nema potrebe da se raspravlja ni o dominantnoj kulturi, ni o rodno neutralnom diskursu. Dovoljno je da birači - koji ranije nisu glasali za stranku kao što je AfD (niti će to činiti u budućnosti) - shvate da čak i ljudi koji govore o imigrantima, a ne o izbeglicama, mogu da budu dobronamerni. U svakodnevnom životu, moral se meri onim što treba da uradimo kada smo u nedoumici, a ne rečima koje treba da koristimo.

Svaka prošlost je prvo bila budućnost

Svi žele da imaju osećaj pripadnosti. Nije više tako lako garantovati efikasnost nemačke države blagostanja, temelj nemačkog modela proizvodnje i našu sposobnost da branimo naš način života. Naša pripadnost onome čemu pripadamo - dovedena je u pitanje.

Dakle, sama naša budućnost je u centru pažnje, posebno u očima mladih, što pokazuje njihov novi, drugačiji glas na poslednjim evropskim izborima. Da li će se nemačke stranke usuditi da govore o budućnosti kao o nečemu što nije samo zbir mogućnosti?

Znamo da je svaka prošlost prvo bila budućnost, a svaka budućnost će na kraju biti prošlost. Ova istina bi mogla stvoriti lažni osećaj spokoja. Jer ono što je trenutno važno za sve nas jeste da li se ova sadašnja budućnost, testirana u industrijskom metaverzumu ili sa kamionima na vodonik, može pretvoriti u sadašnjost koja dolazi, u kojoj će mnogi imati dom i gde će svi dobiti priliku za sebe.