Nju Stejtsmen: Poredak se ruši dok velike sile zauzimaju strane u ratovima

Zapadne demokratije gube svoj status planetarnog „policajca“i transformišu se u aktivne protagoniste u sukobima u Ukrajini i na Bliskom istoku, otvarajući novu eru trajne opasnosti, smatra novinar i bivši portugalski državni sekretar Bruno Masaes u tekstu objavljenom u londonskom časopisu Nju Stejtsmen (The New Statesman) koji prenosi i francuski Kurie Enternasional:

Na privatnoj večeri pre nekoliko meseci, jedan evropski ministar je objasnio šta bi se desilo ako Donald Tramp pobedi na američkim predsedničkim izborima u novembru i prestane da podržava Ukrajinu. U slučaju da glavne evropske zemlje ne intervenišu i kompenzuju napore Vašingtona – što se čini malo verovatnim – njegova zemlja koja je članica NATO-a, kako je rekao, neće imati drugog izbora nego da se bori zajedno sa Ukrajinom – na ukrajinskoj teritoriji. Prema njegovim rečima, zašto bi njegova zemlja čekala ukrajinski poraz, praćen prinudnom mobilizacijom pokorenog naroda kako bi pojačala redove ruske vojske spremne da se upusti u nove avanture?

Neki gosti za stolom bili su ohrabreni videvši da nisu svi u Evropi voljni da žrtvuju Ukrajinu. Drugi su izrazili strah da će ova solidarnost uvući ceo kontinent u rat. Ali, upravo je to ono što je ministar želeo da naglasi: da li imamo pravo da kažemo da nas se rat ne tiče? Svi Evropljani, shvatali oni to ili ne, možda su već danas mobilisani u mnogo veći sukob nego što je to izgledalo pre dve godine.

Bezbroj sukoba bez rešenja

Tokom prošle godine, Rusija i Ukrajina su izgradile zastrašujuća utvrđenja duž linije fronta u Donbasu i spremaju se za dug rat. Za to se spremaju i njihovi susedi. U januaru su Litvanija, Letonija i Estonija odobrile plan za izgradnju zajedničke baltičke odbrambene linije duž svojih granica sa Rusijom i Belorusijom, projekat koji crpi inspiraciju iz izuzetno efikasnih odbrambenih sistema raspoređenih u Ukrajini.

Danas su snage koje podstiču sukob moćnije od onih koje zagovaraju povratak na stari poredak. Možda se zato toliko ratova nastavlja bez rešenja. Naravno, ponekad ih gubimo iz vida, kao u Siriji ili Jemenu, ali to je samo zbog njihove repetitivne prirode, zbog svakodnevnog ponavljanja užasa u manje-više konstantnim razmerama. Neki se nadaju da će Ukrajina i Bliski istok u celini izbeći takvu sudbinu. Drugi strahuju da će ovi sukobi dovesti do još raširenijih sukoba.

Dan nakon ograničenog odgovora Izraela na Iran, 19. aprila, došlo je do olakšanja, jer je sve ukazivalo da je sveopšti rat između dve države izbegnut. Osim u slučaju da je već počeo? Uostalom, spektakularni udar koji je Iran izveo 13. aprila, koristeći rakete i bespilotne letelice, samo dve nedelje pre toga izgledao bi nezamisliv. Čak i uzdržanost koju su Izrael i Iran pokazali ovom prilikom može biti samo znak da se i jedni i drugi oprezno pripremaju za dugotrajan sukob. U ovoj novoj eri opasnosti, sukobi možda više nemaju jasan početak ili kraj.

Nikog nema da spreči širenje sukoba

U međuvremenu, destrukcija se širi od periferije ka centru moći unutar svetskog sistema, a razlika između centra i periferije postaje sve razvodnjenija. Vratimo se Ukrajini. Ako ovaj sukob ima istorijsku važnost, to je, između ostalog, zbog toga što je on označio trenutak kada su zapadne demokratije izgubile ulogu planetarnog „policajaca“ – posrednika koji nastoji da uspostavi red na različitim žarištima – da bi postale aktivni protagonisti. Čak su Irak i Avganistan više predstavljeni kao policijske operacije protiv terorizma nego kao tradicionalni ratovi.

Od početka invazije velikih razmera Vladimira Putina, događaji u Ukrajini poprimili su sasvim nov i opasan karakter, ne zato što je to bio prvi veliki sukob u Evropi od Drugog svetskog rata – jer on to i nije – već zato što su mnoge velike sile toliko bile umešane da više nije bilo nikoga da spreči da dođe do sukoba.

Da li su SAD direktno uključene u ukrajinski rat? Bojim se da jesu. SAD su postale direktno upletene čim je Putin odlučio da iskoristi svoj nuklearni arsenal kao sredstvo ucene da bi ograničio podršku Zapada Kijevu. Možda bi bilo moguće voditi drugačiju politiku, ali je Bajdenova administracija brzo zaključila da bi kolaps ruskih linija mogao da natera Kremlj da upotrebi nuklearno oružje u Ukrajini, što bi onda ugrozilo bezbednost američkih građana.

Džo Bajden i njegovi glavni savetnici su uvereni da postoji rizik od nuklearne eskalacije. Ovaj rizik određuje svaku njihovu kalkulaciju, uključujući i kalkulaciju obima u kojem se napredna vojna tehnologija može isporučiti Ukrajini. Nuklearno oružje je od sada pre ofanzivno nego defanzivno, olakšava osvajačke ratove štiteći vojsku osvajača od mogućnosti da bude poražen.

Ruska ekonomija izolovana od Zapada

Još jedan razvoj događaja razotkrio je granice zapadne moći: ne samo da ruska ekonomija nije propala pod sankcijama, kao što je Bajden predvideo nekoliko dana nakon početka invazije, već čak od 2022. godine pokazuje bolju stopu rasta od Nemačke ili Ujedinjenog Kraljevstva.

Tokom desetak godina mnogi komentatori su spekulisali o preraspodeli ekonomske moći u korist azijskih giganata poput Kine i Indije. Putin je jednostavno iskoristio ovaj razvoj kako bi izolovao rusku ekonomiju od Zapada. Nafta je nastavila slobodno da teče, podstičući rusku ratnu mašinu. Ponekad čujemo da Evropa više nije zavisna od ruske nafte jer je prestala da je kupuje. U stvarnosti, ona ostaje zavisna od prodaje ruskih isporuka – čak i ako one nisu namenjene Evropi – kako bi se osiguralo da cene energenata ostanu niske na globalnom nivou. Pre dvadeset godina, kada je Rusija bila ranjiva na katastrofalne dužničke krize i bankovne napade, Putin se ne bi usudio da izvrši invaziju na Ukrajinu.

Gubitak osećaja ravnoteže

Pojurivši iz svog imperijalnog štaba u arenu, zapadne demokratije reagovale su na apsolutno fascinantan način. Odjednom su nestala sva univerzalna pravila i vrednosti, a njih je zamenio žar borbe između „njih“ i „nas“.

Ova promena u pristupu postala je očiglednija sa ratom u Gazi. Bilo je vremena kada su Sjedinjene Države pokušavale da deluju kao posrednik između Izraelaca i Palestinaca. Tu ulogu obeležila je trajna pristrasnost, ali ono što se dogodilo od 7. oktobra je kvalitativno drugačije.

Kako mi je princ Turki Al-Faisal, bivši šef saudijske obaveštajne službe, rekao u intervjuu u Rijadu u martu, izgubili smo osećaj za ravnotežu. Vašington smatra da vodi rat na strani Izraela i, kao i uvek u ratu, istina je prva žrtva.

Informacije su pažljivo kontrolisane, a zvanični portparoli Vašingtona me često podsećaju na „Bagdad Boba“, iračkog portparola tokom rata u Iraku 2003. godine. Član Saveta za nacionalnu bezbednost Džon Kirbi, odgovoran za strateške komunikacije, izjavio je u bizarno raspevanom tonu da izraelske snage od oktobra nisu počinile nikakvo kršenje međunarodnog prava.

Američka moć je i dalje izuzetna, ali ona više nema ekonomske i duhovne resurse neophodne za otelotvorenje ideje univerzalnog poretka. Njeni predstavnici svakodnevno pokazuju da su apsolutno nesposobni da razumeju različite tačke gledišta. Međutim, kako pokazuju glasovi u Ujedinjenim nacijama o prekidu vatre u Gazi, ogromna većina zemalja sve više osporava viziju Vašingtona.

Vladavina jednostavnosti

Kada se poredak raspada, to se dešava brzo i u celini. U nekim zapadnim zemljama, čak i razmatranje suprotstavljenih tačaka gledišta sada se smatra benignom izdajom. Složenim temama se pristupa na najjednostavniji mogući način, predstavljajući neprijatelja kao zlu i globalnu silu. Da li Palestinci imaju prava? Da li oni postoje samo kao narod? Ne, oni su instrumenti Irana, Putina, Si Đinpinga.

Intelektualni napor da se Palestinci vide kao ljudska bića sa pravima primorao bi mnoge zapadne države da revidiraju previše stvari u svom pristupu. Stoga činimo da te stvari nestanu. To vidimo u zabrani demonstracija i propalestinskih glasova na konferencijama, kao što je sve češće slučaj u Nemačkoj. U Sjedinjenim Državama, da bi rat u Gazi dobio bilo kakvu pažnju, on mora postati deo kulturnih ratova u američkim kampusima.

Dok ovo pišem, palestinski spasilački timovi otkrivaju masovne grobnice u bolnicama Al-Čifa i Naser u Gazi. Snimljeni dokazi izgledaju neosporni, ali gotovo da nisu izazvali interesovanje zapadnih medija.

Zapad nije jedini koji nameće svoju viziju stvari ostatku sveta. U Pekingu su vlasti učinile isto na početku rata u Ukrajini, svodeći otpor Kijeva na američku zaveru. Indija je odlučila da se ne meša, ali njene simpatije su očigledno na jačoj strani, kako u slučaju Rusije, tako i u slučaju Izraela. U međuvremenu, tokom protekle decenije, Iran je ponovo naselio Siriju šiitima kako bi povećao svoj uticaj. Sunitski stanovnici pobegli su od borbi i nije im bilo dozvoljeno da se vrate kući.

Pronađite nova bojišta

Često se smatra da se ratovi vode da bi se uspostavio red, pri čemu obe strane imaju suprotne ideje o tome šta red znači. U Sudanu nas nemilosrdni sukob između sudanskih oružanih snaga i Snaga za brzu podršku (RSF) oslobađa takvih iluzija. RSF je osnovan u Darfuru 2013. godine, a zatim se pretvorio u neku vrstu privatne kompanije za obezbeđenje, angažovane u ratu u Jemenu, koju finansiraju saudijski i emiratski petrodolari.

Privatna vojska nije odgovorna nijednoj državi i njeni ciljevi su često namerno nejasni. Baš kao što preduzeće mora da maksimizira svoje prihode i profit, privatna milicija nastoji da maksimizira svoju dobit. Ispostavilo se da se navedeni dobici mere u leševima i spaljenim selima. Kada se rat završi, vrlo je teško otpustiti vojnike, kao što je bio slučaj u Jemenu. Umesto toga, moraju se pronaći nova bojišta.

Ovaj model može samo da se proširuje – ako ni zbog čega drugog, a onda zbog toga što nijedan princip ne izgleda tako privlačan kao princip „maksimiziranja dobiti“.

Kako je tvrdio sudanski akademik Magdi El-Gizuli, u nizu zemalja koje se protežu od Sirije i Jemena do Iraka i Avganistana, milicije su postale najefikasnije sredstvo kontrole. Zahvaljujući njima, društva ostaju funkcionalna u tržišnom sistemu gde militarizovani rad tinejdžera postaje najlakše dostupan proizvod. El-Gizuli smatra da je ovaj trend u budućnosti predodređen za izvoz. Može li biti univerzalan?

Već svetski rat?

U govoru u Kongresu SAD 11. aprila, japanski premijer Fumio Kišida govorio je o globalnom bezbednosnom pejzažu, za koji je rekao da je jedinstven: „Današnja Ukrajina bi sutra mogla da bude Azija Istoka“.

Postoji nešto neizbežno u globalizaciji sukoba: svaki akter će tražiti partnere i saveznike tamo gde može, posebno kada rat postane vrlo realna mogućnost. Na ovaj način sadašnji bezbednosni pejzaž podseća na dinamiku događaja čiji su rezultat bila dva svetska rata u 20. veku. Možda je svetski rat samo rat u kome niko ne stoji iznad sukoba. U tom smislu, možda već doživljavamo svetski rat.

Putovanje u istočnu Aziju ponekad može izgledati kao da se vraćate u prošlu eru, u svet u kome se vojni sukob čini nezamislivim jer je energija društva tako snažno usmerena na tehnološki i ekonomski razvoj. To je iluzija.

Moj boravak na Tajvanu 2023. godine završen na Dan državnosti ostrva. Otišao sam ubeđen da su, iako rat nije neizbežan, postavljeni temelji za budući sukob. Krhki sporazum zaključen između Mao Cedunga i Ričarda Niksona pre pola veka više ne važi. Kina više ne prihvata da se status kvo, koji podržava većina Tajvanaca, može održavati na neodređeno vreme, a SAD su uverene da bi čak i mirno ujedinjenje sa kopnom bilo neprihvatljivo, sada kada je Kina ozbiljan konkurent.

Prošlog decembra pisao sam da se trenutak koji Tajvan danas doživljava može uporediti sa 2004. godinom u Ukrajini, godinom 'narandžaste revolucije', deset godina pre prve ruske invazije i skoro dvadeset godina pre početka najvećeg rata danas. Kišida ne greši.

Na kraju krajeva, globalizacija sukoba znači da je jedini univerzalni princip koji postoji jeste princip samog konflikta, i nijedno pojedinačno (ratno) žarište ne može da se reši pozivanjem na pojam reda.

Istraživački centri i konsultantske kuće, koje vole da raspravljaju o rizicima i pretnjama, sugerišu da je svet na ivici kolapsa. Po njima, živimo u dobu opasnosti. Ovi koncepti su možda malo preterani. Jer ko kaže opasnost - kaže budućnost. Mi već živimo u ruševinama.