BIOGORIVO - ENERGENT BUDUĆNOSTI

U eri težnje za energetskom nezavisnošću od nafte i gasa, zaštitom životne sredine i smanjenju emisije štetnih gasova, obnovljivi izvori energije postaju glavna tema energetskih i ekoloških strategija.

Biomasa je najveći potencijalni izvor obnovljive energije u Srbiji, ali na žalost taj potencijal nije iskorišćen u dovoljnoj meri. Nedostatak zakonskih akata i propisa i sistema podsticaja od trane države doveo je do toga da fabrika biodizela sa kapacitetom od 100.000 tona godišnje proizvodi jestivo ulje. Umesto da se koriste kao sirovine za proizvodnju toplotne ili električne energije ili goriva za mašine, poljoprivredni otpaci zatrpavaju deponije i zagađuju zemlju, zaključak je Okruglog stola "Biogorivo - energija oko nas" u organizaciji Balkanmagazina, a pod pokroviteljstvom Ambasade kraljevine Norveške.

Posetioci na tribini o bioenergiji (foto: Media centar)

Prema nekim procenama, teorijski potencijal biomase u Srbiji iznosi oko 3,2 miliona ekvivalentnih tona nafte, a biomasa ima najveći potencijal od svih obnovljivih izvora energije u Srbiji, ocenila je Dragana Stojiljković, profesorka na Mašinskom fakultetu u Beogradu. ( prezentacija - Dragana Stojiljković.pdf )

Ona ističe da je važno razgraničiti šta ulazi u biomasu, a šta ne.

"Biomasa kao obnovljivi izvor energije je biorazgradljiva materija nastala u poljoprivredi, šumarstvu i pratećoj industriji i domaćinstvu i obuhvata biljke i delove biljaka, gorivo dobijeno od njih, ostatke biljnog i životinjskog nastale u poljoprivredi, ostatke u šumarstvu i biorazgradive ostatke prehrambene i drvne industrije koji ne sadrže opasne supstance. S druge strane, biomasa nisu fosilna goriva, papir, delovi tela životinja, industrisjki i komunlani otpad. Imamo nekoliko vrsta biogoriva, bioetanol, biometanol, biodizel, biogas, biovodonik, čisto bioulje, biodimetiletar... Razlikujemo gooriva prve i druge generacije, a sve više se govori i o trećoj i četvrtoj generaciji. Buduća primena biogoriva odnosiće se na korišćenje lignoceluloznih materija i dobijanje, pre svega, ekvivalenata dizel goriva. U poslednjih desetak obavljeno je dosta istraživanja biomase i potencijal u Srbiji je procenjen na oko 3,2 miliona tona ekvivalenta nafte, po milion i po iz poljoprivrede i drvne mase", objašnjava Stojiljković.

Dragana Stojiljković

Mogućnosti korišćenja biomase zavise od energetskog miksa, odnosno da li se potencira proizvodnja električne ili toplotne energije, ili možda za proizvodnju biogoriva za saobraćaj.

Ono što je svima zajedničko je da je neophodna zakonska regulativa, i pre svega regulativa potencijala, kako se ne bi koristili previše i neadekvatan način, pa da ne dođe do konflikta između proizvodnje hrane i energije.

Kao biomasa se najčešće koristi ogrevno drvo, kora, drvna sečka, briketi i peleti u proizvodnji električne i toplotne energije, a bioetanol i biodizel u saobraćaju. Međutim, za proizvodnju biogoriva vezan je i veliki broj propisa i preplitanje nadležnosti između nivoa vlasti u zavisnosti od proizvedene snage energije.

"Za biomasu su nadležna ministarstva, lokalne samouprave, agencije. Imamo nekoliko nivoa nadležnosti. Na primer, za proizvodnju električne energije nadležnost je na republičkom nivou, dok je za proizvodnju toplotne energije nadlžna jedinica loklane samouprave. Važno je da se poštuju standardi kvaliteta Evropske unije da ne bi došli u situaciju da budu onemogućeni naši proizvođači kotlova zbog neprimenjivanja standarda. Kod korišćenja biogoriva u saobraćaju, u Evropi je akcenat na biodizelu, dok je u SAD na bioetanolu. U Srbiji je predviđeno da do kraja 2012. godine učešće biogoriva u transportu iznosi 2,2 odsto. Postoji fabrika za proizvodnju biodizela kapaciteta 100.000 tona, ali se ne koristi. Postoje i kapaciteti za proizvodnju bioetanola, ali potrebna je izgradnja dodatnih fabrika", napominje profesorka Mašinskog fakulteta koja je i učestvovala u pisanju nekih podzakonskih akata na ovu temu.

Nepregledni spisak propisa i institucija koje je potrebno ispoštovati za proizvodnju biogoriva i ispunjavanje svih tih uslova koje dugo traje, otežavaju posao investitorima. Dragana Stojiljković ističe da je zato donesen vodič za investitore iz kog su proizašle i preporuke državi kako da olakša ulaganje.

"Investitor mora da stekne pravo na izgradnju kapaciteta, a potom i pravo na proizvodnju električne ili toplotne energije. Akcioni plan za biomasu je prepoznao neke probleme, a to su pre svega sigurnost snabdevanja i obezbeđivanja sirovina. Nemamo zvanično usvojene termine koji su uskaldu sa evropskim. Takođe nemamo ni zvanične procene raspoloživosti biomase, kao ni potrošnje kako bi mogli da se poredimo sa drugim zemljama. Drugi problem je nedostatak jasnih procedura za dobijanje dozvola i saglasnosti i na kraju nedovoljno razumevanje javnosti za značaj biomase, zbog čega bi možda trebalo osnovati asocijaciju za biomasu", naglasila je Stojiljković.

U narednom periodu Srbija će morati da implementira dve direktive EU koje se odnose na biomasu. Jedna je Direktiva 28 iz 2009. godine koja se odnosi na promovisanje upotrebe energije iz obnovljivih izvora. Druga, Direktiva 30 o kvalitetu tečnih goriva predviđa povećanje učešća biodizela na 10, a bioetanola na sedam odsto.

"Srbija će morati da definiše ciljeve do 2020. godine u korišćenju biomase i odredi prioritete, da li za proizvodnju električne energije ili saobraćaj", upozorila je Stojiljković.

Branko Glavonjić, profesor na Šumarskom fakultetu u Beogradu, ukazao je na potencijale drveta kao izvora energije. U Srbiji je korišćenje drvnog industrijskog otpada na nivou 99 odsto, jer ga koriste fabrike peleta i drvenih ploča, dok šumska drvna masa leži skoro sasvim neiskorišćena. ( prezentacija - dr Branko Glavonjić.ppt )

Osnovni proizvodi drvne biomase su ogrevno cepano drvo, drvna sečka i pelete. Ogrevno drvo mora da sadrži manje od 25 odsto vlage, a za jedan metar cepanog drveta potrebno je oko dva metra oblog drveta. Cepano drvo sprema se na palete dužine i širine po jedan metar i visine 1,8 do dva metra. Cepano drvo se pakuje i u vrećice od po 40 litara i tako se prodaje u hipermarketima i tržnim centrima.

Branko Glavonjić

Drvna sečka se dobija usitnjavanjem ogrevnog drveta, u građevinskoj industriji i parkovima. Sečka se može koristiti kao gorivo za kotlove daljinskog grejanja. Sečka je posebno pogodna za javno daljinsko grejanje zbog pouzdanih automatskih sistema.

Najmanja vlažnost je u peletima, od osam do 10 odsto, zbog čega imaju i najveću energetsku vrednost. Drvni otpaci i piljevina se melju u drvno brašno, a zatim sabijaju u pelete. Količina od oko 16 kilograma je dovoljna za jednodnevno grejanje objekta od 80 kvadrata, a mesečna potrošnja za 300 kvadrata iznosi oko jedne tone peleta. Ovi sistemi su posebno komforni jer se procesori u kotlu mogu programirati da se SMS-om pali kotao ili da se na isti način pošalje upozorenje ukoliko ima problema sa kotlom.

"Šumovitost Srbije iznosi 29 odsto a godišnji prirast šumske mase iznosi devet miliona kubnih metara, pa treba paziti da seča ne pređe tu količinu. Država, odnosno Srbijašume i Vojvodinašume gazduju sa 53 odsto površine šuma, a privatne šume iznose 47 odsto. Tehnički je godišnje raspoloživo oko 600.000 kubika drveta. Energenti na bazi drveta učestvuju sa 27 odsto u ukupnom grejanju domaćinstava. Važno je i da se 20 odsto greje na struju, a s obzirom na politiku poskupljenja struje koja se najavljuje, veliki deo tih domaćinstava može da pređe na drvo. Za sada, od javnih daljinskih sistema, jedino Beogradske elektrane koriste biomasu za grejanje i to pelete. Sečku i dalje niko ne koristi za grejanje pa od nje jedino prave drvne ploče", rekao je Glavonjić.

Za sada jedinu fabriku biodizela u Srbiji napravila je Viktorija grupa, ali ni ona ne proizvodi biodizel. Srećom po ovu kompaniju, fabrika je osposobljena da pravi i rafinisano ulje, pa joj je to sada glavni posao. Prema rečima, Dragana Uroševića, direktora "Viktorija bioenerdži" fabrika je napravljena 2007. godine u skladu sa najavama države o obaveznom korišćenju biodizela ali i dalje se čekaju zakonski okviri. ( prezentacija - Dragan Urošević.ppt )

"Tako nešto je obuhvaćeno novim zakonom o energetici, kao i rok od dve godine za donošenje podzakonskih akata. Kada stupe na snagu, mi smo spremni i da povećamo kapacitete fabrike biodizela. S druge strane, u fabrikama Viktorija oil u Šidu i Sojaprotein u Bečeju ugradili smo kotlove na biomasu koji donose znatne uštede. U Šidu u kotlu snage 10 megavata se kao gorivo koristi suncokretova ljuska, jer je pored fabriuka ulja, kao zamena za mazut. U njega je ugrađen i elektrofilter zbog praškastih čestica koje se oslobađaju sagorevanjem. U Bečeju se sagoreva slama kao susptitut prirodnom gasu. U planu su još tri kotla na biomasu i svi će kao gorivo koristiti slamu. Potencijal slame u Srbiji je oko 840.000 tona a mi planiramo da otkupimo i sagorimo oko 20 odsto", objašnjava Urošević. Prema njegovim rečima, u Srbiji ne postoje pravila za čuvanje slame, kako bi imala što manje vlage, a ne postoji ni tržište, pa ga Viktorija grupa sama kreira.

Dragan Urošević

"Pošto ne možemo lagerovati sami svu količinu koja nam treba, onda skladištimo i kod proizvođača. Međutim, postoje i takvi problemi da kada im kupimo ceradu da je pokriju, ne mogu da je sačuvaju od kradje. Ovde nema tržišta biomase, a bez njega nema ni cene, ali ni kvaliteta", ističe on.

Predstavnica Marfin banke, koja se predstavlja kao tržišni lider karbonemisijama, ukazala je da se proizvodnja biodizela u poslednje vreme ne podržava od strane zaštitnika životne sredine, jer emituje velike količine ugljendioksida. Međutim, u Srbiji se ne proizvodi biodizel, pa nisu još ni propisana ograničenja emisije koja, za sada, postoje samo za autoindustriju.

Jedna od najvećih zamerki sa skupa je otišla na račun državnih organa. Dr Snežana Petrović je primetila da se stalno donose neke strategije ali nikada izveštaji o učinjenom i razlozima zašto plan nije ispunjen.

Dragana Stojiljković je napomenula da je problem što se ne prati potrošnja biomase ali da je u toku pilot studija koja bi trebalo da pruži neke podatke.

Što se tiče drvne mase, otpaci su u potpunosti iskorišćeni i to bez uticaja države, samo na komercijalnim osnovama, ali prema Glavonjićevim rečima, 90 odsto proizvodnje peleta ide u izvoz.

Da ekološki aspekt političarima, odnosno donosiocima odluka ništa ne znači, govori i iskustvo Beogradskih elektrana. Petar Vasiljević, direktor ovog javnog preduzeća ističe da od 2009. godine zamenjuju ugalj peletom i da će ove godine potrošiti oko 4.500 tona ovog energenta. Međutim, pelet je poskupeo sa 120 evra po toni 2009. na 140 evra ove godine, što ga čini neisplativim u odnosu na ugalj.

"Cena proizvodnje kilovatsata toplote na pelet je prevazišla cenu proizvodnje na ugalj, a ekologija ne zanima one koji donose odluke. Pri tome, znamo kako država drži nisku cenu uglja. Problem je i što nema podsticaja za korišćenje biomase u grejanju već samo za električnu energiju. Mi imamo plan da izgradimo kogenerativno postrojenje na toplani Cerak, koje će praviti i toplotnu i električnu energiju i koristimo "fid in" tarife države", objašnjava Vasiljević.

I profesor Glavonjić je potvrdio da je cenovno pelete nekonkurentna u odnosu na ugalj, ali da je mnogo komforniji i čistiji energent, pa se koristi u domaćinstvima u svim gradovima u Srbiji. Osim toga, pitanje i kolika je zaista cena uglja, kada bi se naplaćivale emisije ugljendioksida.